Ванвременски Нушић и Бен Акиба оштрог пера
Рођен је у Београду 20.октобра 1864. године као Алкибијад Нуша, од оца Ђорђа, Цинцарина, и мајке Љубице, Српкиње. Када је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић.
Нушић је био српски књижевник, писац романа, драма, прича и есеја, комедиограф, зачетник реторике у Србији, аматерски фотограф, новинар и дипломата.
Најзначајнији део његовог стваралаштва су позоришна дела, од којих су најпознатије комедије: Госпођа министарка, Народни посланик, Сумњиво лице, Ожалошћена породица и Покојник. Осим што је писао за позориште, радио је као драматург или управник у позориштима у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву.
Детињство је провео у Смедереву, где је завршио основну школу и два разреда гимназије. Матурирао је у Београду. Био је немирно и несташно дете, слободног духа и још слободнијег језика (прочитајте анегдоту на страни број 2), домишљат и виспрен.
Са дванаест година Нушић бежи од куће како би се придружио српској војсци у Српско-турском рату, али су га убрзо вратили кући. Касније је учествовао у кратком двонедељном Српско-бугарском рату, где је упознао песника Војислава Илића, са којим остаје нераздвојан пријатељ.
Прва књига коју је Нушић објавио била је збирка кратких прича и цртица насталих на основу прича из рата, „Приповетке једног каплара” из 1886. године.
Још као млад постао је члан опозиционе Радикалне странке. Тада је први пут осетио снагу владајућег режима. У 19. години пише прву своју комедију „Народни посланик”, која се тадашњој власти чинила неприкладном, па је на сцену постављена тек после тринаест година, 1896. године.
Студије правних наука започео је у Грацу, где је провео годину дана, а затим наставља у Београду где и дипломира.
Пошто му је први рукопис био „ухапшен“, како је много година касније навео у својој аутобиографији, тада највероватније добија инспирацију за следећу своју комедију у којој се „позабавио полицијским чиновницима“.
Комедију „Сумњиво лице” пише у периоду од 1887. до 1888. године, а она је постављена на сцену 35 година касније и, као и сва његова дела, изводи се до дан-данас. Нушић је више пута био прекореван због свог „поганог“језика и оштрог пера, а из истог разлога је био и осуђен на затворску казну од две године, али је помилован на молбу свог оца након годину дана.
Као званичник Министарства спољних послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се и оженио 1893. године Даринком, ћерком трговца. Исте године је постављен за конзула у Приштини.
У браку су добили троје деце: Маргиту, Страхињу Бана и Оливеру. Најмлађе дете, ћерка Оливера, умрла је са само две године. Страхиња Бан погинуо је као српски војник у Првом светском рату. Нушић је био веома привржен својој деци, водио их је у сликарске атељее и позориште. Маргита и Страхиња су као деца често играли дечје улоге у очевим позоришним комадима.
Године 1900, Нушић је постављен за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду.
Именован је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду 1904. године. Заједно с учитељем Михајлом Сретеновићем, основао је прво дечје позориште, у ком су улоге тумачила искључиво деца, наравно и његова. Ово дечје позориште представе је одржавалао у кафанама и ресторанима, па се брзо и угасило, а 1905. године Нушић је напустио функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Осим под својим именом, писао је и под псеудонимом „Бен Акиба”.
За време рата путовао је по Балкану, а и шире. После рата је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд. Био је изабран за председника Удружења југословенских драмских аутора.
Пред крај живота Нушић је допринео да се у Београду оснује „Родино позориште”, претеча данашњег позоришта „Бошко Буха” које је 1950. године основала његова ћерка Маргита Предић-Нушић.
Преминуо је 19. јануара 1938, а тог дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно.
Нушић је у својим делима овековечио свакодневицу српског друштва, описао безбројне друштвене карактере којима је удахнуо вечни живот, како у књижевности тако и на позоришној сцени.
Нушићевски дух никад није био живљи и присутнији, а за његова остварења попут „Госпође министарке“ и „Ожалошћене породице“ и данас се у позориштима тражи карта више.
„Мој хумор, изазивајући смех на уснама, ублажава суровост живота“, говорио је Нушић.
J. Д.
илустрација: Нада Серафимовић