Чарлс Роберт Дарвин је био чувени природњак, биолог и геолог, а пре свега утемељивач теорије еволуције. Тај научник, пореклом из Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске, у сарадњи са познатим научником Воласом, развио је теорију да су све врсте живих бића на нашој планети потекле од заједничких предака. Викторијанско друштво у којем је био савременик било је шокирано и неспремно за нове пионирске теорије и научна достигнућа. У време владавине краљице Викторије, читава та епоха се звала по њој, а Краљевство је била империја у којој “сунце никад не залази”, највећа у историји човечанства. Међутим, његова теорија да људи и животиње имају заједничко порекло пољуљала је сва дотадашња знања и веровања, утичући на широк спектар науке, привреде, политике и уметности. Многи научни великани и данас сматрају да је његово капитално дело “О пореклу врста” најзначајнија академска књига икад написана.
Детињство и школовање
Дарвин је рођен 12. фебруара 1809. године у Шрузберију, у Енглеској. Потиче из елитне породице лекара, припадника протестантске религије. Отац му се звао Роберт Варинг Дарвин и био је доктор, а мајка Сузана Веџвуд била је ћерка богатог трговца порцуланом. Чарлсов други деда је био Ерасмус Дарвин, лекар и песник. Мајка му је умрла кад је имао осам година, па је одрастао уз веома строгог оца и три старије сестре.
Школовао се у англиканској школи у родном граду између 1818. и 1825. године. На Чарлсову потребу да експериментише, учитељи англиканске школе нису гледали благонаклоно, баш као ни школски другари, који су му због тога дали надимак “Гас”. Након завршетка школе, по наговору оца уписао је медицину на еминентном универзитету у Единбургу. Пошто није показивао интересовање и вољу да се бави лечењем, уписао је Универзитет у Кембриџу и почео да проучава процес хлађења стена, бавио се класификацијом биљака савременим системом природе и био заокупљен темом ослобађања америчких робова. Кроз студирање је упознао значајне еволуционисте, биологе и геологе, јахао, учио се господственим манирима. У том периоду је велики утицај на њега имао еволуциониста Роберт Едмонд Грант, који му је био ментор. Учио га је о расту и односима примитивних морских бескичмењака, које је сматрао кључним за откривање вела тајни обавијених око сложених организама.
Децембра 1831. године десила се велика и одлучујућа прекретница, како у Дарвиновом животу тако и за човечанство. Геолог Сеџвик повео га је на историјско петогодишње путовање око света. Путовање према обалама Јужне Америке прекоокеанским бродом “Бигл” преусмерило је ток историје. Дарвин је импресиониран занимљивим биљкама и животињама, па је сакупљао све што би пронашао – суве биљке, инсекте, камење и костуре животиња. Већину времена проводио је на копну, истражујући геологију. Водио је детаљне белешке и записивао сва своја запажања, која је за време путовања слао у Кембриџ, заједно са писмима својој породици. С обзиром на то да је имао површна знања о геологији, прикупљању буба и дисекцији морских бескичмењака, то му је веома помогло да схвати бар део оног што је видео. Иако је патио од морске болести, на „Биглу“ је правио обимне белешке, које су се углавном односиле на морске бескичмењаке. Када су стигли у Бразил, Дарвин је био одушевљен тропским шумама, али га је ропство потпуно разочарало. Путујући кроз унутрашњост Јужне Америке, упознао је домородачка племена, а двојицу мушкараца је касније повео у Енглеску где су се образовали као мисионари. Иако су их многи научници гледали као „јадне, деградиране дивљаке“, Дарвин је веровао да јаз између цивилизација и култура није непремостив. Штавише, веровао је да упркос различитостима, не постоји нешто непремостиво између људи и животиња.
У Патагонији је пронашао кости великих изумрлих сисаваца поред морских шкољки, што га је довело до закључка да изумирање може да се деси и без драстичне промене климе или неке природне катастрофе. Таква запажања изазвала су велико интересовање у Енглеској. Његови јужноамерички пријатељи ипак нису имали жељу да остану у Енглеској него су одлучили да се врате у домовину и наставили да живе као и до тада. Док је боравио на Галапагосу, посматрао је велике корњаче, игуане и зебе. Све их је сакупио у једну врећу, али није забележио где их је пронашао. Вративши се у Енглеску, своју колекцију је показао једном познаваоцу птица који је био изненађен јер Дарвин није знао којој врсти припадају, ни где их је тачно пронашао. Иако је ово била почетничка грешка, човечанство му је морало опростити јер је био на трагу универзалног светског открића.
У Кејптауну, у Јужноафричкој Републици, упознао је енглеског математичара, астронома, хемичара и проналазача Џона Хершела. Овај свестрани проналазач дошао је до открића да изумрле врсте временом „наследе“ неке нове врсте, што је бацило сасвим ново светло на изучавање порекла врста.
Повратак у Енглеску и наставак истраживања
Када се октобра 1836. године вратио у Енглеску, већ је био велика звезда међу научницима. Крајем 1936. године Дарвин је написао свој први рад у којем је изнео тезу да се тло Јужне Америке постепено подиже, што је наишло на одушевљење у Геолошком друштву у Лондону. Како се касније испоставило, проучавање различитих врста зеба било је пресудно за Дарвинова открића. Наиме, све зебе које је донео са Галапагоса изгледале су различито. Неке су имале дебели кљун који им је помагао да сакупљају семенке. Друге су имале дуг и танак кљун којим су могле да купе храну из цвећа. Закључио је да исте врсте птица могу да се прилагођавају условима окружења. У зоолошком врту посматрао је “детињасто” понашање орангутана, пратећи навике биљака и животиња, Дарвин је дошао до закључка да стварање нових врста долази као резултат склоности бића да под одређеним околностима повољне ствари чувају, а оне неповољне уништавају. То је била идеја најпопуларније “теорије природне селекције”, која га је највише прославила. Иако је био заузет писањем и уређивањем извештаја с путовања Биглом, Дарвин је користио сваку прилику да с природњацима, пољопривредницима и „обичним“ људима разговара о практичним искуствима. Превише посла и велики стрес узимали су данак, па су здравствени проблеми бивали све чешћи и озбиљнији, а терапије које је примао нису имале учинка. Зато је одлучио да отпутује у Шкотску како би се одморио. На прелепим брежуљцима уздигнутим изнад плажа, дошао је до нових открића. Зато се потпуно опорављен вратио у Шевсбури. Проучавао је старе белешке о узгоју животиња. Настављајући своја истраживања у Лондону, Дарвин се посветио проучавању Малтусове теорије, по којој се свака животињска врста, укључујући и човека, множи по геометријској прогресији, док се средства за живот, посебно храна, повећавају аритметичком прогресијом. Према тој теорији, која је објављена у „Есеју о принципима популације“, ратови и природне катастрофе су неизбежни ради опстанка људске врсте, како би била постигнута одговарајућа равнотежа.
У Лондону је постао члан Краљеског друштва и склопио брак са госпођицом Емом Веџвуд, која је била његова даља рођака. У свом вишедеценијском раду, највеће критике и непризнавање доживео је од Цркве, јер теорија еволуције пориче Библијску представу о стварању света.
Болест и смрт
Током живота је боловао од разних болести, а пред сам крај живота дијагностикована му је тешка болест срца. Умро је 19. априла 1882. године у Даун Хаусу. Иако је планирано да буде сахрањен у дворишту цркве Свете Марије у Дауну, његове колеге су желеле да почива у Вестминстерској опатији, поред чувених научника Џона Хершела и Исака Њутна. Сахрањен је 26. априла, а испраћају у Вестминтерској опатији присуствовале су хиљаде људи.