Обред удаје пратила су магична веровања – девојка која се удаје лупила би ногом од земљу, пожелевши тако и другим девојкама да брзо крену за њом.
На народне или црквене славе, мајке доводе своје кћери момцима „на углед“, а долазе и удовице. Свака се од њих распознаје по капи или по мудору на глави, а носи на себи свој ђендар или гендар – мираз који даје момку који ће је оженити и за кога ће се она удати.
У добра стара времена, у Босанској крајини су свадбе имале култни значај. Данима су се припремале, данима трајале, а месецима се препричавале на сијелима и теферичима (врсте окупљања и дружења).
Полазак за Сунцем
Обичај је био да девојке ките сватове цвећем и новим пешкирима. Ако је младожења био из имућније породице, на свадбу би се позивали ромски музичари који би свирком још више развеселили сватовска срца и догађај учинили лепшим и величанственијим. Уз музику, “свирци” су узвикивали:
– Машална ишална, док се небо ишара!
Невесту су китили дукатима. Ниска дуката и сјај злата још више би истицали лепоту младе, а у исто време је њихов сјај служио као заштита од злих урока. Певало се и играло. Пуцало се из пушака. Палила се ватра.
Имитативна магија крајишке свадбе налагала је да се млада посипа пшеницом, симболом плодности, бомбонама и парама, симболом сласти и богатства.
Кад би полазили од младине куће, намештало се да сватови иду “за Сунцем” па се унапред планирао такав пут.
Младенци су нуђени зашећереном водом како би им заједнички живот био сладак, а остатак се просипао под младу воћку, у жељи да им брак буде родан. Да младим супружницима кућа буде пуна деце.
Б. Голубовић
илустрације: Јелена Виторовић