Како у Грмечу тако и у највећем делу Босне и Херцеговине, носиле се кошуље – тунике типа далматике (то је период још од Римљана, из Далмације), до најновијих кошуља које су настајале под утицајима Аустроугарске. У неким селима, када су почеле носити димије, жене су дуге кошуље стављале у њих; временом су се те кошуље скраћивале као кат-хаљине. Кошуља се трансформисала кроз време – од ручно рађених и тканих у кућама, па до куповних.
Фес, који је био универзална капа код свих мушкараца, потиче из Марока. Фес је чаробни, шарени град у Африци и по њему је названа та врста капе. У одређеним крајевима биле су кићанке мале и дугачке. Било је врло симболично када се каже – капа фес, нема се шта јест’.
Било је и доста метала који су обрађивале занатлије и оружја које није служило само за борбу већ је било и ствар части. Није се оно само увозило из Италије и Француске већ су имали своје центре за израду у Фочи и Сарајеву.
Панаија је јело од жита и спрема се за славу и Божић, док се кољиво носи на сахране.
У специфичне торбе, које су се звале шаренице, жене су стављале предива за плетење. Обично се плело лети и с јесени.
Једном недељно у граду се месио пшенични хлеб, али се већина оброка обично спремала од кукурузног брашна. Многе куће су имале воденице – млинове за млевење пшенице на потоцима.
Некад се знало да се викендом у домовима културе приказују вестерни филмови.
Чувени „Ћира“, чија је локомотива ишла на угаљ, био је јако важно превозно средство.
Деца су нову гардеробу добијала за празнике, али и када су полазила у нову школску годину.
Кад су организоване светковине, мушкарци и жене су седели одвојено, док су у свадбама младенци стојали и „дворили“ госте.
Народи динарских предела увек су важили за велике домаћине и једне од најгостољубивијих у Европи, а и шире, те кад се гост појави, понуди се кафа, пиће и обавезно слатко од разног воћа. Тада следи ручак, увек се поставља нов тањир без питања.
У неким периодима током 19. и 20. века, у динарским областима широм Балканског полуострва изводила се пракса стављања главе бебе у дрвени предмет који се звао гребен за вуну. Глава би касније попримила четвртаст облик, из простог разлога – био је то оновремени стандард и идеал лепоте.
Б. Г. Николић
илустрације: Јелена Серафимовић