Бранко Ћопић рођен је у Хашанима, селу код Босанске Крупе, под планином Грмеч у Босанској Крајини, 1. јануара 1915. године, почетком Првог светског рата, у породици земљорадника.
Бранков отац, као аустроугарски војник, борио се негде у Карпатима, а стриц Ниџо, српски добровољац, борио се против те армије. Два брата на две зараћене стране по завршетку Великог рата поново се срећу у родној кући. Зато и не чуди то што је дечак Бранко своје прве необичне играчке, пушчане чауре, добио баш од оца и стрица. Од њих је слушао приче из рата, што му се урезало у памћење, а тада није ни слутио да ће као одрастао човек доживети још једну ратну страхоту.
Детињство после смрти оца проводи са мајком, млађим братом и сестром, поред деде Петра и стрица Ниџе.
„Стриц Ниџо знао је ваздан којекаквих народних прича и пјесама, а имао је доста и својих доживљаја, јер је био рудар у Америци и ратник-добровољац, па нам је у зимске вечери често причао до дубоко у ноћ. Да бисмо га одобровољили за причање, ми дјеца чистили смо му ципеле, прали ноге и чешали га по леђима. Тако се, захваљујући стрицу Ниџи, преда мном први пут отворио богати свијет који је створила народна машта. Видио сам змајеве, виле, дивове, патуљке, вампире, јунаке, чаробњаке ратнике.
Дјед ме је водио са собом да заједно чувамо овце. Трчкарајући за њим око гајева, по пашњацима, кроз шикаре и око потока, откривао сам богат и бујан свијет природе. О свему сам неуморно запиткивао дједа, а он ми је одговарао како је најбоље знао и умио.“
Полазак у основну школу био је преломни тренутак и велики догађај у његовом животу. Децу су старији у селу увек плашили школом говорећи како ће им учитељица „одерати кожу с леђа“ због непослушности. Бранка је први дан у школу одвео деда Раде, уз обећање да ће га чекати иза живице. Деда, брижан и осећајан, био је и остао ослонац, мирна лука малог ђака.
„Мој дједа Раде био је необичан човјек. Његов зачарани свијет, сав саткан од бајки и маштарења, мјесечине и прозрачне свиле, био је својеврсни свијет октобра, али оног нашег, крајишког, смиреног, златног октобра у рану јесен, о Михољдану, када су нам у кућу долазили драги гости, кад је све било пуно прича и обиља, кад је и мачка била сита и мирољубива, а миш дебео и безбрижан… Ти дједови октобарски дани представљају основну ризницу свих мојих литерарних мотива. Одатле сам кренуо и почео да стварам свијет по лику и подобију овог честитог, душевног и на свој начин праведног човјека.“
Ћирилицу је научио пре поласка у основну школу. У једном старом сандуку пронашао је збирку народних песама која је на њега оставила снажан утисак, толико снажан да је деда Раде, видевши уплаканог унука, помислио да се разболео.
Ништа се није променило од тада. Његова бујна разиграна машта стварала је огромно узбуђење и терала да замишља све што прочита, живо и занесено. Био је то чудесан лепши свет. Много лепши и бољи од света око њега.
Читао је много. Готово халапљиво. Не бирајући, све и свашта, тек касније, одрастајући и сазревајући, схвата разлику између уметничке и оне друге литературе.
„Прву штампану ствар, један кратак прозни састав, објавио сам 1928. у омладинском часопису „Венац“. Био сам тада у четвртом разреду гимназије, имао сам готово четрнаест година. По завршетку ниже гимназије уписао сам се у учитељску школу у Бањој Луци. Опет сам се настанио у интернату. У томе новом интернату, међу старијим и одраслијим друговима, било је много живље и интересантније. Ту је већ било више ђака који су писали и штампали пјесме и приче. Осим тога, у интернату је излазио, у једном примјерку, писан руком недјељни хумористички лист „Зембиљ“, а у нашем разреду, у школи, сличан лист под насловом „Огледало“. Наше „Огледало“ било је још и илустровано, и то чак и сликама у боји. Радио их је наш разредни колега, данашњи академски сликар Милош Бајић“, присећа се Бранко.
Био је веома активан сарадник оба листа, објављујући шаљиве песме, анегдоте и чланке због којих су му претили батинама, а нарочито се истицао његов стари друг Де-Де-Ха којег је сликовито дочарао у „Магарећим годинама“.
У то време расте бунт и незадовољство ученика због лоших услова у дому, што је водило кажњавању бунтовника и свих осталих који су критиковали лоше стање у друштву. Због читања и ширења напредне литературе, и Ћопић је кажњен и искључен из школе, па je завршава у Сарајеву, a потом се враћа у Бања Луку.
Господин министар просвете 20. априла 1935. године усвојио је одлуку Наставничког савета Учитељске школе у Бањој Луци, којом се: Ћопић Бранко, ученик V разреда, кажњава, на основу чл.40 тач.8 Правила о владању ученика, искључењем из Учитељске школе у Бањој Луци за пет школских година.(Просветни гласник)
Учитељску школу коначно је завршио у Карловцу, у Хрватској. Већ тада је почео да пише своје прве приче и да их објављује по ђачким новинама. Признао је касније како му је тешко полазило за руком да „састави“ своју прву причу. Дивио се Кочићевом свету мећаве, бикова, људи спремних да се нашале и у тешким ситуацијама. Лепоту природе је спознао у свом селу и осећао још из дана детињства, али људе није познавао, није их разумевао. Тек касније, са искуством и већим интересовањем, он почиње да ствара живописне ликове.
Филозофски факултет уписао је у Београду и тада почиње озбиљно да се бави књижевним радом, редовно објављује у дневном листу „Политика“ кратке приче из живота крајишких сељака, које касније објављује у збиркама „Под Грмечом“, „Борци и бјегунци“ и „Планинци“.
Грмеч, Козара, Крајина. У књижевност уноси дух завичаја, дах босанских планина, занимљиве и чудесне људе свога краја, бритку мисао, врцав хумор и богат језик родног краја.
„Давно су казали стари паметни људи да ивер не пада далеко од кладе, тер ти се тако и са мном десило. И ћаћа и матер били су ми родом из камене Лике, из весела краја гдје су људи поспрдљивци и шалџије, мајстори у приповиједању и лагању, а нису с раскида ни за то да придигну какву ствар која није најбоље чувана. Тим особинама, изгледа, мајка природа и мене је закитила као крејиним пером за шеширом.“
До почетка Другог светског рата, у “Политици“ је објавио стотину двадесет шест прича. После ослобођења Београда постао је први уредник дечјег листа „Пионири“. Написао је више од тридесет књига за децу међу којима су најпознатије збирке приповедака У свијету медвједа и лептирова, Приче партизанке, Доживљаји мачка Тоше, Приче испод змајевих крила и романи Орлови рано лете, Магареће године и Славно војевање.
Први прозни рад, цртицу „Брацо“, објавио је у „Венцу“ Јеремије Живановића 1928. године, а потом и краће приче у „Врбаским новинама“, ужичком „Учитељском подлистку“ и друго.
Издавачко предузеће „Отокар Кершовани“ штампало је у Ријеци 1963. године Одабрана дела у шест књига.
Београдска „Просвета“ и сарајевски издавачи „Свјетлост“ и „Веселин Маслеша“ 1964. објављују прво издање Сабраних дела у 12 књига.
Бранко Ћопић је објавио око 150 дела. Убраја се у најплодније и најпопуларније писце друге половине 20. века на овим просторима. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ) и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине (АНУБиХ). Човек прелепих и тананих осећања, који је писао о деци, детињству, лепоти, пријатељству у временима суровим и тешким, трагично нас је напустио 26. марта 1984. године.
„Збогом, лијепи и страшни животе!“ – последња је порука Бранка Ћопића, писца који је исписао најлепше странице о детињству.
„Током рата и у годинама послије ослобођења имао сам безброј пута прилике да видим колико наши људи, како одрасли тако и дјеца, воле књиге и књижевност, а нарочито она дјела која говоре о животу и борби наших људи, блиских свакоме од нас. То ме увијек подстицало на то да са још већим жаром и полетом радим своје књижевне ствари. Незаборавни ми остају у сјећању бројни сусрети са мојим најмлађим читаоцима, пионирима, разговори с њима и књижевне приредбе по школама. Том приликом увијек се сјетим свог дјетињства и своје жудње за књигама, па сам себи обећам да ћу још више писати за наше најмлађе читаоце, свима нама најдраже.
Писање за дјецу за мене је најљепши посао, најпријатнија забава и најбољи одмор. Кад завршим једну књигу за дјецу, ја се осјећам тако весео и расположен као да се враћам с неке велике мајске свечаности.“
Чувар цвета Змајевог
илустрација: Јелена Виторовић, Нада Серафимовић