У Требињу, малом граду на југу Херцеговине, 15. фебруара 1874. године рођен је један од наших најпознатијих песника. Како је Требиње град који има 250 сунчаних дана у години, није необично то што је Јован Дучић својим делима обасјавао душе многих читалаца. Свом граду је радо даривао песме, али и камен по којем је Херцеговина позната. На самом уласку у требињски парк стоје две велике вазе за цвеће које су заправо први Дучићев поклон вољеном граду. Поред тога, зидине Старог града краси још један његов поклон – статуа Јелене Анжујске, мајке Драгутина и Милутина, која је на Требишњици имала свој двор где је боравила зими због медитеранске климе. Занимљиво је да је први споменик у свету посвећен Петру Другом Петровићу Његошу подигао Јован Дучић, и то на чувеном требињском корзоу. Данас тамо стоје две статуе једна наспрам друге, Његош – испод требињских платана, а Јован Дучић испред требињског парка.
Ипак, једног дана га је пријатељ упитао: ,,Је ли, Јоване, зашто овим људима шаљеш камен? Овдје су људима потребни храна, хљеб и нешто од чега заправо могу живјети“. На ту реченицу, Јован је без размишљања послао у Требиње велике количине хране како би помогао својим земљацима, а они и дан-данас препричавају ову анегдоту која осликава његову несебичност.
Дучић се са шест година преселио у Мостар, град недалеко од Требиња, али свој родни крај никада није заборавио. Такође, посебно место у песниковом срцу заузимао је Београд. Тамо је имао многе пријатеље писце, а један од њих био је Јован Скерлић. У главном граду време је проводио у Гранд хотелу, Москви или Руској круни. Родољубље је исказао у многим својим песмама, а једно од прозних дела назвао је ,,Јутра с Леутара“, по планини која се надвија над Требињем. Његова непролазна дела су и ,,Благо цара Радована“, ,,Песме“, ,,Стаза поред пута“, ,,Градови и химере“, ,,Верујем у Бога и Српство“. Волео је да пише о филозофији, плесу, љубави и женском лику, а све ове апстрактне појмове поредио је са грчком и римском митологијом, историјским личностима и догађајима, желећи да их што више приближи читаоцима.
Шестог јануара 1939. године су краљевски намесници, у име његовог величанства краља Петра Другог, именовали Јована Дучића за амбасадора друге положајне групе првог степена Краљевине Југославије у Букурешту. Дипломирао је дипломатију на швајцарском Филозофско-социолошком факултету, па тако писање није једино по чему га памтимо. Био је полиглота (познавалац више језика), што му је донело славу у дипломатским круговима. Најчешће је боравио у европским престоницама, али је био и у једној афричкој.
Људи из високог друштва су га веома поштовали и важио је за једног од најобразованијих и најистакнутијих песника свога доба. Ипак, колико год градова и химера видео, Дучићу је његово Требиње представљало цео свет, па је тако за живота изразио жељу да тамо буде сахрањен. Преминуо је у 69. години, 7. априла 1943. у граду Гери у америчкој држави Индијани. Исте године пренесен је у Либертвил, у порту српског манастира Свети Сава. Ипак, Дучићу је на крају испуњена жеља да почива у свом родном Требињу. Сахрањен је на Црквини, брду са најлепшим погледом на град. Песникови посмртни остаци смештени су у новоизграђени манастир Херцеговачка Грачаница 22. октобра 2000. године, а помен је служио патријарх Павле, уз саслужење митрополита црногорско-приморског Амфилохија и архијереја.
И дан-данас се у новембру одржавају „Дучићеве вечери поезије“, традиционална манифестација на којој се, уз наступе разних музичара, глумаца и беседника, посетиоци присећају овог чувеног Требињца и одају му почаст, показујући да живи и да ће заувек живети кроз своја песничка и животна дела.
Мато Ратковић и Лана Ћапин
илустрације: Нада Серафимовић