Лингвиста, филолог, антрополог, књижевник, преводилац. Реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века.
Рођен је 1787. године у Тршићу, у Јадру, као шесто дете Стевана и Јегде, у породици у којој су деца умирала. Добио је име Вук као заштиту, по народном обичају, како му „зле силе“ не би наудиле. Његова породица (на челу са деда Јоксимом) доселила се у Србију из Црне Горе, из Дробњака.
Основну школу учио је у Лозници. Код куће је научио „бекавицу“, срицање из буквара, што му је помогло да у школи брзо напредује и пређе на други курс, „часловац“. Последњи, трећи курс „псалтир“ није завршио због епидемије куге. У манастиру Троноша покушавао је да заокружи школовање, али је више времена проводио као чобанин него учећи, те га отац враћа кући.
Почетком I српског устанка постаје писар код јадарског харамбаше Ђорђа Ћурчије, а већ следеће године одлази на даље школовање у Сремске Карловце, где му је учитељ био Лукијан Мушицки. Ту „на своју велику и незаборављену жалост познаје да има на свијету још више наука осим нашег Псалтира и Часловца“. Пошто није примљен у Карловачку гимназију, одлази у Петрињу да учи немачки језик. У лето 1807. враћа се у Лозницу, а потом одлази у Београд и постаје писар у Совјету.
С радошћу и одушевљењем дочекује повратак Доситеја Обрадовића, надајући се да ће од њега да добије подршку и савет, међутим, тај сусрет неславно завршава Вуковим разочарањем. Доситеј га одбија и он се враћа у Лозницу.
После пропасти устанка, Вук 1813. одлази у Беч. Исте године пише „Малу књижицу о пропасти Србије“ и предаје је цензорима на одобрење. Спис долази у руке Јернеју Копитару, Словенцу, цензору словенских књига. Та година биће преломна у његовом раду. Копитар препознаје Вуково одлично познавање српског народног језика и даровитост. Наговара га, па уз Копитареву помоћ и савете, почиње са сакупљањем народних умотворина и радом на граматици народног говора.
Већ следеће године Вук објављује две књиге: Мала простонародња славено-серпска пјеснарица и Писменица сербскога језика по говору простога народа написана; прву штампану збирку народних песама и прву граматику српског језика, чиме објављује два основна правца свога рада, а то су реформа књижевног језика и правописа и сакупљање народних умотворина.
Пре Вука, за реформу језика и правописа залагао се Сава Мркаљ, на чију се расправу Сало дебелога јера либо азбукопротрес, објављену у Будиму 1810. године, Вук касније и ослањао.
Године 1818. објављује Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечима штампан ћирилицом на чистом народном језику. Вук уводи шест слова: Ј из латинице, Љ, Њ, Ђ, Ћ и Џ, остварујући начело: један глас – једно слово. Речи у Рјечнику биле су акцентоване. Године 1836. штампа збирку Српских народних пословица и уноси још један глас, глас Х.
Вуковим реформама, које су се постепено одвијале, у српски језик је уведен фонетски правопис.
Начело „Пиши као што говориш“ приписивано је Вуку, мада га је први споменуо немачки филолог Аделунг, а Вук само наставио додајући „читај како је написано“.
Бројне критике изазвале су псовке које је у Рјечник унео на наговор Копитара и Јакоба Грима.
Борба за реформу језика и правописа и увођење народног језика у књижевност била је веома тешка и дуга.
Коначно, 1847. године књига Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића, која је штампана у Будиму, окончала је језичке расправе. Те године су у Бечу на народном језику објављена дела Нови завјет, у преводу Вука Стефановића Караџића, Песме Бранка Радичевића и Горски вијенац Петра Петровића Његоша (писан старим правописом). Та година сматра се годином победе Вукове реформе.
Вук Стефановић Караџић умро је 7. фебруара 1864. године у Бечу, где је и сахрањен. Његови посмртни остаци пренети су у Београд 1897. године. Почива у порти Саборне цркве, насупрот Доситеју Обрадовићу.
Културна манифестација у част великог реформатора српског језика Вуков сабор први пут је одржана 1933. године и уврштена је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.
J.Допуђ