Многи значајни догађаји у историји српског народа, од којих се неки могу означити као судбински и прекретнице, одиграли су се на неки велики велики црквени и народни празник или су пак догађаји називани по тим празницима (Сретењски устав, Благовештенски сабор, Светоандрејска скупштина и др.). Али постоји један црквени и народни празник у нашем народу који представља посебну националну светковину. То је Видовдан, празник са много значења и симболике, симбол српског народа.
Видовдан је првенствено везан за Косовски бој из 1389. године, сукоб између српске војске под вођством кнеза Лазара и турске војске под вођством султана Мурата, на дан старословенског Бога Вида 15. (28) јуна, када се и одиграла битка на Косову пољу. Средишњим делом српске војске који је чинила оклопна коњица, командовао је кнез Лазар Хребељановић, десним крилом командовао је Вук Бранковић, господар Косова, а левим крилом командовао је босански војвода Влатко Вуковић. Сам исход битке није тачно познат јер су се обе стране после битке повукле због великих губитака и пошто су изгубиле обојицу владара. Али по последицама за српску средњовековну државу, Косовска битка представља судбоносни догађај наше националне историје.
Према канону Српске православне цркве Видовдан је празник посвећен светом кнезу Лазару и свим великомученицима изгинулим у боју на Косову, заветни је празник за све православне Србе и „црвено слово“ у богослужбеном календару. Мало је примера у историји света да се један догађај толико уреже у колективно сећање целокупног народа, и да одреди његову даљу судбину, као што је то био Косовски бој. Видовдан и Косово и Метохија су спојени у један догађај и један доживљај српске историје. Јер дан ове епске битке за слободу и касније пропасти српског царства дубоко су укорењени у свести народа и опстају до данас. Видовдан представља симбол слободе, отпора освајачу, симбол витештва, слободе, и можда, највећи празник који се прославља у српском народу. И тако већ 635 година од знаменитог Косовског боја до данас.
Жртва кнеза Лазара, његова погибија и избор „царства небеског уместо земаљског“ да се сачува слобода српског народа и државе, вековима су представљали пример будућим поколењима и инспирацију за народну поезију у којој не постоје лепше и искреније песме него што су оне посвећене косовском страдању. Ниједна личност из наше историје, ниједан наш владар није добио толико топлих речи, као кнез Лазар Хребељановић. И у најтежим данима робовања под Турцима, наш народ је налазио утеху и надахнуће у Лазаревом подвигу, а сећањем на храброст косовских јунака вековима су васпитавани будући нараштаји.
Видовдан, у ствари, представља Дан жалости, па се у нашем народу задржао обичај да се на тај дан не игра и не пева, као и да се не раде велики послови. За Видовдан, у црквама се обављају помени за све пострадале у ратовима. Видовдан је, данас, државни празник у Републици Србији. Обележава се радно, а у спомен на Косовску битку, одржану управо на тај дан на Газиместану се одржавају молебани који представљају сећање на погинуле у свим ратовима. На месту битке на Газиместану, као ендемска врста постоји црвени косовски божур, о коме су испеване и многе песме. Према народном веровању, у поноћ уочи Видовдана, реке постану црвене и потеку узводно.
Симболика Видовдана, а посебно сећање на пале за слободу и отаџбину вечно нас опомињу да морамо неговати, чувати и поштовати сопствену историју. Како је говорио свети владика Николај Велимировић, Видовдан је „једна огромна висина са које се да прегледати сва наша историја, уназад и унапред“. А у „Горском вијенцу“ велики Његош каже: „Крсту служиш, а Милошем живиш“! И тако је било кроз векове наше бурне историје, од Карађорђевих устаника, до хероја Првог светског рата, па све до наших дана и хероја Кошара, као доказ да дух косовских јунака никада није избледео и нестао.
„И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем“.
(Милан Ракић – На Газиместану)
Дарко Париповић