У сусрет предстојећим Летњим олимпијским играма у Паризу ове године, Олимпијски комитет Србије (ОКС) обележава 114 година постојања олимпијског покрета у Србији. Као кровна организација тог типа, циљ ОКС јесте да приближи идеју Олимпизма и вредности олимпијског покрета које нису везане само за врхунска спортска достигнућа, већ теже бољем и племенитијем свету. Данашњи ОКС баштини традицију Српског олимпијског клуба основаног 1910. године и Југословенског олимпијског одбора (комитета) који га је наследио 1919, као и Олимпијског комитета Србије и Црне Горе који је настао 3. априла 2003. и деловао до 8. јуна 2006. године и у овој олимпијској, 2024. години, надамо се наставку традиције освајања олимпијских одличја од стране наших спортиста, као дела славне традиције олимпизма, и уопште врхунског спорта на овим просторима.
Званично, олимпијски покрет на тлу данашње Србије рођен је 23. фебруара 1910. када је у Београду, у хотелу „Москва“, основан Српски олимпијски клуб, као прва званична олимпијска организација код Јужних Словена. За председника је изабран Светомир Ђукић, капетан српске краљевске војске. Један догађај пресудно је утицао на развој олимпизма и до промене односа према спорту код нас. То је било присуство српског краља Александра Обреновића отварању Првих Олимпијских игара модерног доба у Атини 1896. године. Он је био једини шеф једне државе међу званицама на Олимпијском стадиону. Тај догађај је оставио дубок траг на даљи развитак олимпизма у Србији и спорта уопште. Од тада у Србији почиње живља спортска активност, а нека такмичења називана су олимпијским. Више се на спорт није гледало с подозрењем и подсмехом као до тада.
Српски олимпијски клуб је 1911. променио име у u Средишну савезну управу или Централни олимпијски клуб, а 17. јула 1912. мења име у Српски олимпијски комитет, односно Олимпијски комитет Краљевине Србије, како је стајало на печату. Српски олимпијски комитет је примљен у Међународни Олимпијски Комитет (МОК) на Конгресу у Стокхолму од 4. до 17. јула 1912. године, а Светомир Ђукић за сталног члана МОК-а. Иначе, у то време су се одржавале Олимпијске игре у Стокхолму, а Краљевина Србија је имала двојицу представника: Чедомира Милошевића на 100 метара и Драгутина Томашевића у маратону. Они нису имали успеха, али оно што је важно јесте да је то било прво олимпијско учешће спортиста са наших простора.
Избијањем Првог светског рата 1914. престала је активност наше олимпијске организације и обновљена је тек после рата. Оснивањем нове државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), у Загребу је 14. децембра 1919. основан Југословенски олимпијски одбор, који наставља чланство Српског олимпијског комитета у МОК, без посебног пријема. Тако је Српски олимпијски комитет наставио рад као Југословенски олимпијски одбор, а од 1927. као Југословенски олимпијски комитет (ЈОК). Те године седиште ЈОК-а је враћено из Загреба у Београд. Од 1920. (Антверпен) до 1988. (Сеул), српски спортисти се на Летњим олимпијским играма (ЛОИ) такмиче у оквиру олимпијских репрезентација бивше југословенске државе. Када је реч о Зимским олимпијским играма (ЗОИ), улога српских спортиста је била безначајна, јер су у југословенским зимским олимпијским тимовима доминирали спортисти из Словеније. Распадом југословенске државе и формирањем њене наследнице Савезне Републике Југославије (СРЈ – Србија и Црна Гора), олимпизам на нашим просторима био је опасно угрожен санкцијама Уједињених нација (УН), уведеним 1992. године због рата у Босни и Херцеговини. У незабележеном преседану до тада, Савезној Републици Југославији су су поред економских и политичких забрана уведене и забране на спорт, науку и културу. Вољом светских моћника наша земља је на Олимпијским играма у Барселони 1992. учествовала у окрњеном саставу, само појединци без екипних спортова. И без националних обележја, већ под заставом МОК-а. Време санкција (1992-1995) представљало је најтеже и најдраматичније раздобље нашег спорта и олимпизма.
После тог тешког периода, СРЈ под тим именом учествује на још две олимпијаде: Атланта (1996) и Сиднеј (2000), а Југословенски олимпијски комитет своје име задржава све до 3. априла 2003. године, када је због промена у држави преименован у Олимпијски комитет Србије и Црне Горе. Државна заједница под тим именом први и последњи пут наступа на Олимпијским играма у Атини 2004. године. Последња промена имена у Олимпијски комитет Србије (ОКС) десила се 8. јуна 2006. године после гашења Државне заједнице Србија и Црна Гора. Тако је наш национални олимпијски комитет поново постао представник олимпијског покрета и спорта државе Србије, настављајући континуитет чланства у МОК, који је започео Српски олимпијски клуб давне 1912. године. На олимпијску сцену Србија се после 96 година поново вратила као самостална држава на Олимпијским играма у Пекингу 2008. године.
У више од једног века историје олимпизма у нашој земљи имамо разлог за понос и задовољство. Наши спортисти оставили су дубок траг и знатно допринели популаризацији Олимпијских игара. Имена спортских величина попут Новака Ђоковића, Николе Јокића, Иване Шпановић, као и њихових славних претходника Слободана Качара, Игора Милановића, Влада Дивца, Јасне Шекарић, браће Владимира и Николе Грбића, Филипа Филиповића, Давора Штефанека и др. ући ће у анале светског спорта. Укупан биланс спортиста Србије и бивше заједничке југословенске државе, укључујући све историјске периоде од 1912. до последње Олимпијаде у Токију 2021. године, износи 119 медаља на Летњим и четири медаље на Зимским Олимпијским играма. Надамо се да ће наши спортисти на предстојећим играма у Паризу наставити континуитет освајања медаља и тако на најбољи начин репрезентовати нашу земљу. Немамо разлога да сумњамо у то.
Зато, срећно српски олимпијци!
Дарко Париповић,историчар
фото: Париз/блог спорт