Навршава се 170 година од смрти и 140 година од преноса посмртних остатака Бранка Радичевића (1824-1853) из Беча у Сремске Карловце, тачније на фрушкогорско излетиште Стражилово. Више него за било коју личност из своје богате историје, Сремски Карловци били су везани за Бранка Радичевића. Поживео је само 29 година, за живота објавио две збирке песама, док је припремљену трећу штампао његов отац Теодор постхумно у Темишвару. Али и то је било довољно да уз Јована Јовановића Змаја и Лазу Костића стекне статус најзначајнијег песника српског романтизма, остави неизбрисив траг у нашој поезији и остане у својим песмама вечно млад.
Бранко је свакако најславнији и најпопуларнији карловачки ђак. Карловачку гимназију похађао је од 1835. до 1841. године. Пошто је прва српска гимназија у то време имала само шест разреда, Бранко 7. и 8. разред завршава у гимназији у Темишвару, где је и матурирао 1843. године. После матуре одлази у Беч на студије права, али их никад није завршио. Уместо тога, био му је записан сасвим другачији животни пут, овенчан вечном песничком славом. У Бечу се Бранко посветио књижевности, окружио се следбеницима Вука Стефановића Караџића и прихватио Вукове идеје о српском језику, правопису и књижевности. Био је један од првих наших песника који уметничку поезију пишу народним језиком. Своју прву збирку „Песме“ објавио је сада већ чувене 1847. године и тиме допринео победи Вукових језичких реформи и увођењу народног језика у нашу литературу.
Нажалост, судбина је Бранку одредила кратак живот. Разболео се од тада неизлечиве туберколозе и умро у Бечу 1853. у 29. години живота. Пошто је животом, а нарочито поезијом, био везан за Карловце и Фрушку гору, пожелео је да буде сахрањен на Стражилову, омиљеном излетишту Карловчана. Та жеља му је испуњена тек тридесет година након смрти. Пренос Бранкових посмртних остатака 10. јула 1883. године претворио се у велику народну свечаност. Уз масу света, нарочито омладине, било је и много званичника, јавних и културних радника. Забележено је и то да је најлепши венац, искован у Русији од сребра, поклонио црногорски кнез Никола Петровић. Данас се овај венац чува у Музеју у Сремским Карловцима. Као велики поштовалац Бранковог лика и дела, истакнуту улогу у овом догађају имао је и чика Јова Змај који је за ту прилику написао чувену песму „Бранкова жеља“ и њоме јасно подржао идеју да се из Беча на Стражилово пренесу песникове кости и тако испуни његова последња жеља:
„Растав’ те са овом даљином, моје кости оперите вином,
Па их нос’ те нашем завичају, завичају, мом негдањем рају,
Пренес’ те их, браћо моја мила, поред оног убавог Белила,
Кроз Карловце где сам младост пров’о, па на оно дивно Стражилово…“
Две године касније (1885.) на гробу Бранка Радичевића, који је био на пропланку висине 295 метара, подигнут је споменик. Пројекат је урадио београдски архитекта Светозар Ивачковић, а каменорезачке радове извео је Дубровчанин Петар Китузи. Камен за израду споменика донет је из разних крајева. Два доња степеника направљена су од камена са Топчидера, док је трећи степеник направљен од камених коцака са планина из крајева у којима је живео српски народ: Авала, Фрушка гора, Вршачки брег, Динара, Велебит, Пљешевица, Клек, Ловћен. На споменику златним словима пише: Бранку – српски народ. Данас је Стражилово популарно излетиште, нарочито ђака, који свакодневно одлазе на Бранков гроб да се у тишини Стражиловачке шуме поклоне сенима овог великог песника младости.
И данас се у Карловцима негује и постоји култ Бранка Радичевића. У његову част, сваког септембра се, још од 1971. године, у Сремским Карловцима, Новом Саду и на Стражилову одржава песничка манифестација „Бранково коло“. Пошто је најлепши део живота провео у Сремским Карловцима, своје ђаковање, животну радост и „рајско Стражилово“ Бранко је опевао у „Ђачком растанку“ који представља његово најбоље и најпопуларније дело.
„Ој, Карловци, место моје драго!
Ко детенце дошао сам амо;
Игра беше једино ми благо,
Слатко звах ја мед и смокву само.
Дете мало, голушаво тиче
Дође тиче па се ту навиче…
(Из Ђачког растанка)
Дарко Париповић, историчар