Писац и човек који је својом искреном и безусловном љубављу према деци и отаџбини изазивао радост и дивљење и деце и одраслих, а својим делима трајно обогатио ризницу наше лепе писане речи. Мада није завршио високе школе, још од раног детињства запажен је његов изванредан таленат за писање, па можемо рећи да је књижевност обележила читав његов живот. О томе сведоче десетине објављених збирки песама, прозних дела и драма, преводи његових дела на више страних језика, као и чињеница да су му песме постале неизоставан део школске лектире и антологија.
Добрица Ерић рођен је 22. августа 1936. године у селу Доња Црнућа код Горњег Милановца, у некадашњој Краљевини Југославији. Његови родитељи, Милош и Радмила, бавили су се пољопривредом. Завршио је четири разреда основне школе у оближњој Враћевшници и бавио се разним занатима, али му је од раног детињства писање ишло од руке. Стиховима је осликавао живописну природу шумадијског краја, а будући да је осећао велику љубав према родном крају, слике из детињства биле су његова главна инспирација, чак и након пресељења у Београд. Прву збирку песама „Свет у сунцокрету“ објавио је 1959. године. Годишња доба, баште, шљивике и сокаке свог родног места, Шумадије и целе Србије, Ерић је кроз своје песме приближио и оним нараштајима који нису одрастали на селу, па чак ни на овим просторима. Аутор је неколико романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, пет позоришних драма, више од 40 књига за децу. Заједно са књижевним критичаром Драгишом Витошевићем, приредио је антологију сељака-песника „Орфеј међу шљивама“ која је објављена 1963. године. Дела су му продата у око милион примерака. Тешко је побројати или издвојити најзначајнија, али поменућемо нека: „Торта са пет спратова“, „Вашар у Тополи“, „Плачи, вољена земљо“, „Лутам и певам“, „Тако жубори река“, „Плава месечина“, „Далеко је сунце“ и бројне друге.
Био је и уредник часописа „Расковник“, „Полетарац“ Душка Радовића, као и главни уредник Издавачке куће „Нолит“. Шездесетих година прошлог века био је један од најважнијих стрип-сценариста у „Дечјим новинама“, нарочито у едицији историјских стрипова „Никад робом“. Такође, по њему се зове Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић”.
Добитник је бројних признања, међу којима су Награда Змајевих дечјих игара, Невен и Вукова награда, а само за књигу родољубивог песништва „Разапета земља“ (1999.), која је доживела десет издања, добио их је чак петнаест. (Жичка хрисовуља, Октобарска награда Београда, Видовданска награда Републике Српске и Велика Базјашка Повеља Савеза Срба у Румунији…)
Имао је статус заслужног уметника Града Београда, а био је и члан Удружења књижевника Србије.Такође, као члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду и као један од првих који су подржали формирање те важне институције, још за живота је у њему формирао Збирку књижевника Добрице Ерића. „Адлигату“ је поклонио велики број својих рукописа и књига из личне библиотеке, а за колекцију потписа Удружења потписао је више од стотину књига. У његовој Збирци су такође и његов омиљени нож за папир, наочаре и ручни сат.
Преминуо је 29. марта 2019. године у Београду, а сахрањен је у родном месту, на сеоском гробљу у Доњој Црнући.
Овај „самоуки академик поезије“, како је назван у једној недавно објављеној споменици, остаће упамћен и по томе што је све своје песме знао напамет. Рецитовао их је на бројним манифестацијама, у телевизијским емисијама, на књижевним вечерима и школским приредбама, где је увек био радо виђен гост.
Чувени Душан Радовић за њега је рекао:
„Био је сарадник Сунца. Волео је и зато певао. Ерићева песма је радост језика, откривање његових још недосегнутих могућности“.
Ваша Невена
илустрација: Јелена Виторовић