Сломом Краљевине Југославије априла 1941. године страхоте Другог светског рата нису заобишле ни области Војводине која је такође поделила судбину окупиране југословенске државе и била раскомадана на три дела: Бачку и Барању окупирали су мађарски фашисти, Банат – Немци, а Срем улази у састав злогласне, квислиншке Независне државе Хрватске (НДХ), највернијег савезника Хитлерове нацистичке Немачке. Сви ови делови Војводине предати су на милост и немилост окупатора и његових помагача. Током Другог светског рата у земљама у којима је завладао нацизам и фашизам мноштво недужних људи, жена и деце пали су као жртве само због своје националне, верске и расне припадности. Тиме је отпочео најтежи период у новијој историји ових простора који се огледао у терору, пре свега над Србима, Јеврејима, Ромима, као и свима који нису прихватили или се нису уклапали у нови поредак.
У самом јеку Другог светског рата, у зиму 1942. године, догодио се највећи злочин мађарског окупатора на простору јужне Бачке. Убијања су почела још од 4. јануара и трајала су читав тај месец, све до 29. јануара. У масовним стрељањима убијено је најмање 4.500 људи – највише Срба и Јевреја, али и Рома, Русина и Руса, а њихова тела су бацана под лед у Дунав и Тису. Врхунац злочина представља период од 21. до 23. јануара 1942. године, када је Нови Сад био масовно губилиште, првенствено Срба и Јевреја. Мађарски фашисти су тих дана убили око 1.300 људи, а међу њима је било и 500 деце. Три најстрашнија дана у историји Новог Сада, погром познат као „Новосадска рација“, представља најсуровији злочин који памти овај град. Поред Новог Сада страдали су и Бечеј, Вилово, Гардиновци, Госпођинци, Ђурђево, Жабаљ, Лок, Мошорин, Србобран, Темерин, Тител, Чуруг и Шајкаш.
Повод за крваву Рацију био је сукоб мађарских окупационих снага са припадницима Шајкашког партизанског одреда у Жабаљском риту на Пустајићевом салашу. У сукобу су убијена четворица мађарских војника. Тог истог дана поменути партизански одред је разбијен, али је овај догађај проглашен за „устанак“ и мађарске окупационе власти су га искористиле како би наставиле са спровођењем своје политике у Бачкој чији је циљ био етничко чишћење српских и јеврејских цивила као и пљачкање њихове имовине. Мађарска влада шаље хонведе из сегединског гарнизона који долазе у жабаљски крај и тителску област и почињу свој крвави пир, а ови злочини свој врхунац достижу у Новом Саду од 21. до 23. јануара 1942. године.
Тродневна рација у Новом Саду почела је у среду 21. јануара 1942. око шест часова ујутру, под изговором да се на подручју Новог Сада крију сумњива лица са великом количином оружја. По целом граду излепљени су плакати те садржине, са наређењем да се изврши претрес свих станова као и легитимисање свих лица. По тексту плаката нико није могао ни помислити да окупатор намерава да под „рацијом“ изврши масовна убиства Срба и Јевреја у циљу њиховог потпуног уништења. Блокиране су све улице и почео је „претрес“. По целом граду 240 патрола на више места убијало је мноштво цивила и читаве породице, а тела су утоварана у камионе и бацана под лед Дунава. Тих јануарских дана 1942. године у Новом Саду се температура спустила на -30 степени испод нуле. Широм града, на Успенском православном гробљу, у Руменачкој улици, Милетићевој, Грчкошколској и околним улицама у центру, све до дунавске обале вршена су масовна убиства цивила, мушкараца, жена и деце. Жртвама су узимани новац, накит и друге вредне ствари. У извршењу овог погрома учествовале су војска, жандармерија, мађарска државна краљевска полиција у Новом Саду, као и поједини цивили Мађари, становници Новог Сада.
За најстрашније губилиште „Новосадске рације“ одређена је чувена новосадска плажа на Дунаву „Штранд“, где су људи из свих делова града довожени камионима или су под стражом пешке спроведени до пред сам улаз на плажу, а затим до обале залеђене реке где их је чекала страшна смрт. Масовна убиства на самој обали Дунава, поред Штранда, почела су 22. јануара у четири сата ујутру и трајала су до 16 часова тог дана. Жртве су падале у воду, а оне које су пале на обалу војници су гурали под лед. Колико људи је побијено на овој плажи, никада није поуздано утврђено Док је трајала егзекуција на Штранду, из града су стизали камиони са лешевима тамо побијених Срба и Јевреја. Посебно је трагично затирање читавих породица, попут породице Коларов која је изгубила девет чланова. Остала је само тринаестогодишња Александра коју је мађарски официр присилио да вуче лешеве својих убијених родитеља на улицу, како би се могли утоварити у камионе. Синоним за ово страдање јесте трагична судбина Јелене Јовандић којој су мађарски војници убили петорицу синова у дворишту породичне куће. Нажалост, ужасне страхоте које су се догађале тих хладних јануарских дана 1942. године превазићи ће све границе зла до којих људски ум може да досегне.
У животу многих градова, као део културе сећања, постоје поједини датуми, како за понос тако и као опомена. Један од таквих јесте и сећање на „Новосадску рацију“. Тешко да има старијих житеља Новог Сада а да нису изгубили неког од родбине или пријатеља. Као подсетник на овај догађај на данашњем новосадском кеју постављен је споменик жртвама Рације „Породица“, рад чувеног вајара Јована Солдатовића из 1971. године. Око фигура које симболишу читаве породице које су страдале у овом злочину, налазе се табле са именима жртава. Сваке године се на овом месту одржава помен жртвама и шаље порука мира. У јануару се одржава и традиционална манифестација „Ледена тишина – сећање на жртве Новосадске рације“, када се низом програма одаје почаст страдалим житељима Новог Сада, а младим нараштајима се говори о трагичном догађају. То је прилика за подсећање на све невине жртве и слање поруке да се такви злочини никада више не понове и никоме не догоде.
Дарко Париповић, историчар
фото: википедија