Поштована децо, да ли ми верујете да је некада давно на 23. спрату највеће куле у надугачко познатој земљи Дембелији , где се гаје плави, чудни зечеви, где је деци дозвољено да чачкају нос, где расту посебне врсте Тужибаба које редовно слушају јутарњи програм, живео један страшан лав, нарогушен и љут сав под именом Душко и надимком Тмуша. Да ли ми верујете?
••••••••••••••
Био је писац, песник, новинар и уредник, а за оне најближе – добар човек намргођеног лица, каткад строг и одсечан, али пре свега духовит, поштен и правичан. За себе је говорио да је „примењени књижевник“ и „петао који кукуриче свако јутро“, пријатељи и колеге су га звале Тмуша, док су га сви остали знали као Душка Радовића.
Душан Радовић рођен је 29. новембра 1922. године у Нишу. Његов отац Угљеша био је пореклом из Чачка, а мајка Софија Нишлијка. Отац је радио као машиновођа, па ће се управо због тог посла цела породица преселити у Суботицу када је Душко имао шест година. Ту је завршио основну школу и шест разреда гимназије, а од 1938. године живео је у Београду, где и матурирао. Душан је, како је сам рекао, гајио посебну љубав према овом граду, којег је доживљавао као свој.
„Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на нечему, било би нескромно.“
Ко је једном чуо његово „Београде, добро јутро“ желео би увек да се у Београду буди. Писао је за одрасле и децу, а остао упамћен по свом специфичном хумору и искрености.
-„Јутрос се Сава опет улила у Дунав. Дунав у Црно море. Црно море у Средоземно море. Средоземно море у Атлантски океан, а ви опет не знате шта ћете сами са собом.“- одзвањао је глас малог човека из радија са 23. спрата Београђанке.
У богатој каријери, био је уредник програма за децу Радио Београда и Телевизије Београд, издавачког предузећа Борба и дечијег листа Полетарац, и на послетку, радија Студио Б.
Његова радио-драма „Капетан Џон Пиплфокс“ из 1953. године ушла је у школску лектиру.
Текст је адаптиран за позоришну представу, која се, између осталих, игра и у београдском Малом позоришту, после смрти Душка Радовића названом по њему. Стварао је непрекидно, писао песме, приче, најаве, скечеве, сонгове, драме, …
Аутор је најпознатијег текста за матичаре којим су многи парови склопили брак, можда су међу њима и ваши мама и тата.
„БРАК се уређује законом само онда кад не може друкчије. Због тога не дозволите да вам закон уређује брак. Уредите га сами, лепше и хуманије него што било који закон то може да предвиди.“
Радовић је објавио и неколико збирки песама за децу – „Поштована децо“, „Смешне речи“, „Вукова азбука“, „Тужибаба и још 9 једночинки“, „Зашто деца чачкају нос“, „Причам ти причу“, „Где је земља Дембелија“, „На слово на слово“, „Женски разговори“, „Плави жакет“ и многе друге. Оставио је велики траг на телевизији, радију и у позоришту
Чувене песме из његовог пера су Страшан лав, Плави зец, Да ли ми верујете, Здравица и друге.
Многе су постале хитови за децу захваљујући изведби дечијег хора „Колибри“, а Здравица – Све што расте, хтело би да расте, представља химну дечије манифестације „Радост Европе“ која се одржава у Београду од 1969. године.
Душко није волео да за њега кажу да је песник. Мислио је како је песник само срећан уређај који производи песме. За себе је говорио да је доколичар. „Једино доколичари имају времена и разлога да се баве таквим стварима као што су хумор, посматрање, запажање других и истовремено имају осећање кривице. Мислим да су пола света радни људи без духа, а пола доколичари. То се најбоље види на селу. Тамо се тачно зна шта је озбиљно, шта неозбиљно. Писати песме је неозбиљно, свирати је неозбиљно. Иста та подела, само мање вулгаризована, постоји и даље. Али, мислим, било би досадно живети да нема доколице и доколичара.“Међу Радовићевим рукописима пронађен је и запис који почиње овом реченицом: „Ја искрено мислим да сам изван књижевности и да због тога нисам ни у пажњи ни у надлежности књижевних критичара.“ Стварао је како је умео и веровао да је то за културну и књижевну јавност његовог доба било мало и неозбиљно. Записао је још и да је за децу почео да пише из кукавичлука, животног и књижевног, јер се најмање плашио деце и писања за децу. (Књига рукописне заоставштине „На острву писаћег стола“ коју су приредили Матија Бећковић и Мирослав Максимовић, послужила је за бројне цитате и сазнања о његовом животу и раду.)
Радећи на телевизији, написао је сценарије за бројне емисије, међу којима је и „На слово на слово“ са Мићом Татићем и лутком Аћимом у главним улогама. Оставио је велики траг на телевизији, радију и у позоришту.
Добитник је награда Невен, Младо поколење, Змајевих дечијих игара, Седмојулске награде, као и дипломе Међународне организације за дечију књижевност Ханс Кристијан Андерсен.
Чувена је и његова љубав према фудбалском клубу Партизан.
Поред фудбала волео је да игра шах и преферанс, занимао се за нову музику и нове плоче које су стизале на Студио Б, а кажу и да се бојао паса
Умро је 16. августа 1984. године у свом Београду. Сахрањен је на Новом гробљу у Алеји заслужних грађана.
Успомене на њега очуване су широм Србије – од имени улица, школа и позоришта, преко мурала и споменика, до песама и прича у школским лектирама и читанкама.
Ј.Д