Лана Зорјан: Невероватно је то што сам са 15 година могла да освојим ову награду
Једну од најпрестижнијих награда у класичној музици „International Classical Music Award – ICMA 2024“, у категорији „откриће године“, освојила је петнаестогишња Новосађанка Лана Зорјан. Она је прва музичарка из Србије која је освојила ово признање, а оно долази након много сати вежбања и уз велику љубав према инструменту који је почела да свира са само четири године. Иако млада по годинама, до сада је имала више од 300 концерата и јавних наступа и освојила више од 60 признања. Колико заиста воли виолину, показује и чињеница да је прошле године са 14 година уписала основне студије на Академији уметности у Новом Саду у класи Стефана Миленковића.
„Ја ово заиста радим из љубави. Не можете ви натерати дете од три, четири године да крене да свира. То је била моја апсолутна жеља и ја сам јако привилегована што имам ту прилику да радим, да се бавим тиме, и дај Боже да ми заиста у будућности буде професија нешто што заиста волим и што сам изабрала, јер се ја не видим ни у чему другом осим у виолизму“, рекла је за „Невен“ ова талентована виолинисткиња.
Како си упловила у свет музике и виолине? Како си изабрала виолину као инструмент?
Виолина је одувек била велики део мог живота. Моји родитељи су музичари и, такође, обе деке су музичари. Мајка је, конкретно, професор виолине. То је инструмент који ми је одувек био јако близак. Кад би долазиле баке да ме чувају или кад би ме само тата чувао, мама би вежбала код куће са ученицима. Она би вежбала на тој једној затвореној тераси у нашем старом стану и ја бих ту дошла, понела две-три плишане играчке, села у лежаљку и опчињено слушала шта њени ученици раде. Мислим да је ту потекла та жеља, као: „Ја хоћу да радим оно што њени ученици раде и оно што мама ради“. Свако дете се угледа на своје родитеље, тако сам се ја угледала на мајку и њене ученике. Одувек сам имала ту неку блиску конекцију са виолином, одувек ми је била део живота и јако ми је драго што могу да се бавим нечим што заиста истински волим.
Колико дневно вежбаш?
Све зависи какав је дан, шта имам тог дана – да ли имам концерт, снимање или наступ. Углавном, да кажем, не идем никад испод пет сати. То ми је доња црта. Једино ако сам цео дан на путу, онда ако стигнем два-три сата, али углавном не идем испод пет сати. Просек је негде око шест. Рекорд ми је био девет сати.
Шта си спремала у том тренутку?
Ништа. То је био летњи распуст (осмех). Мислим, спремала сам се ја за свашта, него једног дана ми „пукнуло“: „Е, следећи дан ја немам ништа, сад ћу да вежбам“. Ту дође нека испирација и ја се, искрено, осећам боље него икад кад завршим тај дан од девет сати. То се десило једном и неће се дешавати више (осмех). Некад баш кад ми се вежба, а имам времена пуно да вежбам, то ми је заиста ужитак јер ја имам програм музике од скоро три сата. Вежбање три сата музике, то ни за девет сати није могуће да се одвежба све, веровали или не. Тако да се мора поделити на више дана. Све зависи, за дан од шест сати стигнем, па рецимо можда пола програма.
Каква су ти сећања на први наступ?
Мени је на сцени осећај као да сам код куће. Сећам се свог првог наступа са четири године. Децембар 2012. године, новогодишњи концерт музичке школе „Исидор Бајић“, ја ту свирам два минута музике. Имам само пар слика са тог концерта. Мислим да су ми то прве меморије из живота кад сам ја постала свесна себе. Сећам се тачно момента када су ми људи аплаудирали и када сам добила цвеће од баке и деке. То је за мене била победа у животу, са четири године. Од тада је остала та сатисфакција да сам ја на сцени. Мени је сцена асполутни приоритет и на неки начин награда за све што радим.
Шта за тебе значи награда „откриће године“ и колико она мења даљу рутину?
Ова награда је била толико неочекивана. Снимак за номинацију сам снимала 14. септембра и ја сам добила мејл од академије у Лихтенштајну да хоће да ме номинују. Већ тада сам била у шоку и сада им се захваљујем на свему. То што су урадили за мене је огромна ствар. „ICMA“ је велика награда јер сваки уметник који је освоји даље се оствари. Мислим да је невероватно то што сам могла да освојим ову награду са 15 година. Кад сам добила позив да сам освојила награду, био је асполутни шок. И сада када видим на сајту „Лана Зорјан, откриће године“ апсолутни ми је шок. За даљу будућност мислим да је велики корак јер, као што сам већ рекла, 99% оних који су освојили ову награду су се остварили даље као велики уметници. Заиста је велика част, ја сам јако захвална, мислим да ће ово бити велики корак у даљој каријери.
Како изгледа бити студент са 15 година?
Искрено, много боље него што сам очекивала. Ушла сам у студије са апослутним циљем да имам професора Стефана Миленковића за професора. И онда кад сам уписала, схватила сам: „Ау, па ја ћу да идем са људима који су скоро пет година старији од мене, баш интересантна чињеница!“ Било је питање да ли ћу се уклопити, како ће да функционише, какви ће да буду испити, али много је боље него што сам очекивала. Заиста сам се уклопила у друштво студената, боље него у било које друштво до сада. Велика је част што могу да студирам са 15 година и што ми је учињена та могућност. Студирати код професора Миленковића је сан снова. Код њега је сваки час толико продуктиван, толико диван, јер се ради јако пуно. Свиђа ми се психички приступ, такође. Мислим да имам много више самопоуздања, да имам много чистију визију себе на сцени, генерално себе као човека, од када радим са њим.
Који савет имаш за „Невеновце“ који ће читати овај интервју, а желе да се баве музиком?
Немојте одустајати од онога што волите. Из те дечје перспективе, мислим да је најбитније да радите оно што волите јер је леп осећај кад се остварите у томе што волите. Мислим да уметност, нарочито ова грана уметности, највише иде из љубави. Ако заиста желите ово да радите, не одустајте. Успех никад неће бити савршен, у смислу да неће бити само супер дана, иако вежбате пуно, али увек идете ка горе и успех ће се остварити.
Бојан Петровић
Фотографије: Ибоја Балаж