На трећем камену од Сунца, на брду између долине Непролаза и земље Заборава, живеле три сестре – Сунчица, Луна и Звездана. Брдо је било надалеко познато по томе што се на њему годишња доба нису смењивала, већ само временске прилике – дању је из густих сивих облака падала киша, а ноћу је било ведро. Са врха брда уздизао чардак и на небу и на земљи.
Сунчица је дању скупљала кишу – у лончиће, шерпе, казане и разноразне посуде које је проналазила. Разуме се, са већом посудом скупила би више воде. Са великом количином воде могла би безбрижно да прегура ноћ. Чудновате биљке за које је скупљала воду могле су да преживе само неколико сати без заливања. Стабла, на појединим местима висока и по неколико дестина метара, била су зидови чардака а цветови биљке били су његове куле, са отворима ка небу. У кулу се могло доспети само на један начин: радозналошћу.
Што је биљка добијала више воде, то је кружни отвор цвета бивао већи и дуже је трајао. Кад би Сунчица после напорног дана заспала, о цветовима се бринула Луна, млађа сестра. Згртала је росу са латица и од ње, уз мало додатог сребра, вешто правила огледала. Њима је поклапала отворе на цветовима. Тако је свака кула добила поклопац по мери.
Излетници који су на брдо долазили због чаролије звездане ноћи, помишљали су да поклопци на кулама штите од кише становике чардака. Међутим, ти поклопци су служили за скупљање светлости. Што је отвор куле био већи, сакупио би више светлости, као што се и у Сунчициним казанима купило више воде него у лончићима. И најмањи трачак светлости, пажљиво прикупљен, био је драгоцен за становнике чардака. Ти чудновати људи могли су само неколико сати да преживе без гледања у даљине.
У једној од највећих кула, која је најбоље приближавала небо, седела је најмлађа сестра, Звездана. Сваке ноћи посматрала је звезде, пребројавала их и давала им имена. О, како се само дивно забављала! Колико је ту било боја! Колико је било звезда! Звезданих породица! Како је за имена звезда већ давно искористила имена становника брда, долине Непролаза и земље Заборава, решила је да почне да им дели бројеве. Тако је свака звезда, без обзира колико је удаљена, имала своје име или број.
Сваки пут када би изникла нова кула са углачаним поклопцем од росе и сребра упереним у звезде, на Брдо би долазили становници долине Непролаза и земље Заборава. У врту испред чардака и на небу и на земљи направили би велико славље у част Сунчице, Луне и Звездане.
И свако ко би макар једном бацио поглед ка небу кроз куле овог чардака, остајао је да у њему живи, срећан и озвездан заувек.
Тако су се сви становници на трећем камену од Сунца временом заразили гледањем у звездано небо. Из дана у дан граде све веће и веће телескопе.
Др Наташа Станић
(из архиве НЕВЕНА)