Широм света се сваког 27. јануара обележава Међународни дан сећања на жртве Холокауста, и то на дан када је 1945. године Црвена армија ослободила највећи логор смрти у Другом светском рату, Аушвиц-Биркенау у Пољској. Тај датум је установљен 1. новембра 2005. године резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација. Совјетски војници су ослободили преостале затворенике, а оно што су тамо затекли незамисливо је и данас, 80 година касније. Током нацистичке владавине широм Европе постојало је око 500 концентрационих логора. Аушвиц је био највећи логор који су основали нацисти и представљао је велико подручје на којем је од 1940. до 1945. постојао читав комплекс логора. Налазио се на периферији малог града Освјенћим, на југу Пољске. Поред три главна логора (Аушвиц I, Аушвиц II – Биркенау где су се налазиле огромне гасне коморе и крематоријуми, Аушвиц III – радни логори Буна и Моновиц), било је још око 50 логора различитих величина. Била је то права нацистичка машинерија смрти.
Много пре оснивања конц-логора, Освјенћим је био мали град на југу Пољске. Пре Другог светског рата, више од половине од око 12.000 становника чинили су Јевреји. То се нагло променило почетком Другог светског рата, након нацистичке окупације Пољске 1939. године, када је уследило расно чишћење. Јевреји су били изоловани у гетима или су, као и многи други Пољаци, депортовани на принудни рад. Оно мало преживелих Јевреја из Освјенћима убијено је у логору после 1942. године. На локалитету будућег логора смрти првобитно је била касарна, а од 1940. године биће претворен у машину за систематско убијање. Како су рат и Холокауст одмицали, нацисти су у великој мери проширили овај логор. У зиму 1941. изграђене су гасне коморе у Аушвицу, а први затвореници усмрћени гасом били су совјетски и пољски затвореници августа 1941. године. Следећег месеца започети су радови на новом логору, Аушвиц II – Биркенау. Ово је постало место где су смештене огромне гасне каморе у којима је до краја 1944. године убијено на стотине хиљада људи, а њихова тела спаљивана у крематоријумима.
На састанку нацистичких високих званичника у луксузној вили Ванзе, јануара 1942. године, донет је такозвани план „коначног решења јеврејског питања у Европи“ – погубљења свих 11 милиона европских Јевреја. Од те године логор Аушвиц је постао место масовног истребљења. Људи из свих делова Европе су депортовани железницом. Град Освјенћим је био на стратешки повољном железничком чвору на истоку. Заточеници су се сусретали са злогласним натписом Arbeit macht frei исписаним изнад улаза у логор (у преводу „рад ослобађа“), који и данас делује застрашујуће. Одмах су разврставани на радно способне и оне које је требало одмах убити. Овим другима је наређено да се скину голи и послати су на туширање за „дезинсекцију“, односно у гасне коморе где би били погушени гасом Циклон Б. Потом су лешеви одвлачени у крематоријуме где су спаљивани, а пепео од тела је закопаван или коришћен као ђубриво. Чувари и руководство логора Аушвиц били су припадници Ес-Ес јединица (Schutzstaffel – заштитни одред), нацистичке паравојне организације и личног обезбеђења Адолфа Хитлера. Током читавог периода у логорима Аушвиц радило је више од 8000 припадника Ес-Ес јединица. Злогласни Ес-Ес официр Адолф Ајхман био је одговоран за железнички транспорт до логора смрти на истоку.
Крајем 1944. године, с приближавањем Црвене армије, решени да обришу све трагове злочина, нацисти су спаљивали документацију, обуставили усмрћивање гасом, наредивши уништење гасних комора и крематоријума. Украдене драгоцености пребачене су у Немачку. Натерали су десетине хиљада преосталих логораша да марширају на запад до других концентрационих логора, а свако ко је заостао током марша на лицу места је убијен. Они који су били сувише болесни да ходају остали су у логору да поумиру. Када су совјетске снаге ушле у логор 27. јануара 1945. године, затекле су око 7000 изнемоглих, смртно болесних логораша, од којих су 500 били деца. Војници Црвене армије су својим очима видели слике и све размере ужаса овог места. Касније су се присећали да су морали да убеђују преживеле логораше да нациста стварно више нема. После Аушвица, у свести ових мученика ништа више није могло бити исто.
За мање од четири године, нацистичка Немачка је у у конц-логору за истребљење „Аушвиц” систематски убила најмање 1,1 милион људи, од чега скоро милион Јевреја. Они који су депортовани у логор усмрћени су на најсуровији начин гасом, изгладњивањем, принудним радом и нехуманим медицинским експериментима. Шест милиона Јевреја је нестало у паклу Холокауста, а логор Аушвиц се налазио у самом средишту тог геноцида. Према проценама, више од 20.000 људи са простора некадашње Југославије одведено је у тај концентрациони логор. На простору некадашњег логора 1947. године отворен је „Државни музеј Аушвиц-Биркенау“. Од 1979. овај музеј је на Унесковој листи светске баштине, као тужно подсећање на време када су невини људи губили животе само зато што су припадали једном народу. Зато је и важно да постоји Дан сећања, како би се млађе генерације образовале и упознале са геноцидом, али и као опомена – да се зло Холокауста не заборави и никад више не понови.
Дарко Париповић, историчар
фотографија: Ројтерс