Свакога јутра Лаза Костић практиковао је у његово доба популарну „шведску гимнастику“ са гвозденим ђуладима и трчао по периферији Новог Сада, а онда имао обилан фруштук у изнајмљеном самачком стану. Једном је таман, уз све остало, изнео на сто и добро сушену шарену сланину, кад му наврати кум.
– Ајде, куме, прихвати се и ти мало!
– Не могу, већ сам код куће јео, само ћу мало чалабрцнути.
Међутим, узе кум једно парче, па друго, треће и још одсече добру комадешку, а Лази не остаде пуно, те не издржи да му не пребаци:
– Слушај, куме. Од сад ћеш ти код своје жене чалабрцнути, а к мени дођи да једеш.