МЕГЛЕНОРУМУНИ

ТАЈАНСТВЕНИ МАЛИ НАРОД БАЛКАНА

Једна од недовољно познатих етничких заједница, бројно сасвим мала, је етничка група Мегленорумуна која, за разлику од далеко бројнијих али недовољно проучаваних Цинцара, представља релативно нову етничку групу у Војводини, насељену тек након завршетка Другог светског рата.

Мегленорумуни као етничка заједница представљају део романског народа Балкана и говоре једним од историјских дијалеката румунског језика –  мегленорумунским. Претежно су насељени у области Меглена, по којој су и добили име, мада их данас има и у околини Солуна, Ђевђелији, Скопљу, а препознају се по општем називу који се користи и за Аромуне – Власи.

У географском смислу, мегленска област карактеристична је по благој клими, добрим пашњацима, бројним воћњацима и плодној земљи погодној за пољопривредну производњу, па се гаје многе врсте житарица, памук, пиринач, воће… Обронци планина прекривени су шумама  и  квалитетним пашњацима који су одувек привлачили номаде сточаре, пре свега Аромуне Грамостеанце, Каракачане, Помаке и друге номаде, мада су и сами Мегленорумуни првобитно били сточари номади, да би касније постали прави мајстори у гајењу свилене бубе – свиларству, као и уметничком занатству (иконопис, рад у сребру…)

У јужни Банат, тачније у села Гудурица, Јабука и Качарево, Мегленорумуни су се углавном доселили из села Хума, које се данас налази на самој македонско – грчкој граници. Тежак период, који је сплетом историјских околности уследио 20-их година 20.века, приморао је многе становнике мегленских села да крену у емиграцију.

Цео Балкан, као један велики “котао за претапање”,  још од давнина представља раскрсницу миграција и центар укрштања разних народа, вера, култура. Тако су Мегленорумуни слични Аромунима, Власима и Цинцарима од којих је најпознатији био наш књижевник, Бранислав Нушић.

Бојана Голубовић Николић, професор географије