Данашњи салаши у околини Сомбора су наставак историје и живота насеља која су постојала последњих шест векова. „Салаши немају пијачне дане, у њима се не одржавају вашари, немају испоставе управних власти, док робну размену обављају у граду“ – написао је 1970. године, сомборски новинар и хроничар Миленко Бељански.
Већином су, по Бачкој, салаши представљали појединачне раштркане кућице око имања, веома ретко у већим скупинама. Сомборски салаши су јединствени по томе што представљају сасвим уређена салашка насеља, у којима се, најчешће, налази више десетина салаша, негде ушорених, а негде још раштрканих, али у непосредној близини један од другог.
Осим Буковца ни један салаш данас нема водовод, ни канализацију. У модерно доба становници сомборских салаша користе воду са кућног бунара, ишчекујући да најзад почне градња водоводних система. Пољопривредна традиција је и даље јака, па и данас у насељима живе озбиљни пољопривредни произвођачи.
„Ранчево је јако значајан произвођач крављег млека јер поседује највећи број грла“ – каже поносни и вредни салашар, а истовремено и узгајивач ситније и крупније стоке.
На салашима су данас махом старачка домаћинства. Број деце по насељима креће се углавном у једноцифреном кругу, тако да само нека имају школу. Рано устају, помажу на газдинству, одлазе у школу, врацају се, уче и иду у бербе и учествују у другим активностима на њивама. Некада су постојали веома посећени домови културе, а данас на неким салашима су сходно приликама, празну школску зграду претворили у друштвени дом, за најразличитије намене, од прела до збора грађана.
Према традицији, у великим салашким насељима живели су искључиво Срби и Буњевци. Тек крајем 19. века поједине богатије немачке и мађарске породице подижу салаше на својим великим имањима, скоро латифундијама, где се најчешће налазе, за разлику од скромних српских и буњевачких салаша, прави каштели са бројним споредним зградама. Нека салашка насеља имала су и своју капелицу (тзв. „водице“), салашку школу са звонима која су, у случају опасности од градоносних облака, звонила како би били растерани, али ни једно салашко насеље није имало своје гробље, па су сви упокојени салашари, према обичајима предака, били сахрањивани на једном од по два градска православна или римокатоличка гробља.
А, када је у питању начин живота, многи салашари и даље чувају и негују обичаје за свадбе, крштења, крсне славе, док се крчка паприкаш и пече штрудла вредне домаћице, вечерња дружења после жетве и грејање поред каљевих пећи у хладним данима оштроконтиненталне зиме која влада на нашој бачкој степи.
Бојана Голубовић Николић, професор географије
насловна: „Saва Стојков- У тем Сомбору“