Слађана Челић: Деца треба да се баве физичком активношћу коју воле
Сви знате да је „Невен“ најстарији дечји лист у нашој држави и да представља право мало благо дечјег издаваштва које и даље траје. Управо та чињеница само доприноси значају појављивања у његовим редовима. Замислите да тренирате неки спорт и да се као млада нада нађете у омиљеном часопису који пише о вашим првим успесима. Управо та ситуација догодила се Слађани Челић, успешној џудисткињи, дипломираном тренеру овог спорта, магистру физичке културе и докторанду. Пре скоро 40 година Слађана се нашла на насловној страни нашег „Невена“, који је писао о њеном успеху на једном од првенстава из џудоа, а наш разговор управо започињемо њеним присећањем на ту насловну страну.
„Невероватно је да је прошло већ 40 година од незаборавног догађаја када сам се први пут нашла у новинама, а посебно што је то била насловна страна мог омиљеног дечјег листа „Невен“. Док је трајало фотографисање, нисам ни била свесна колико ће ме обрадовати тренутак када сам се угледала на насловној страни поменутог листа. Веће среће није било, осећала сам се веома битном и поносном. И дан-данас се веома добро сећам насловне стране на којој је доминирала жута боја мог џудо појаса, школских струњача на којима сам бацала другарицу и жутих цигала наше сале за физичко васпитање. Та слика се заувек урезала у моје памћење и надам се да никада неће избледети и нестати.“
Колико су, по Вашем мишљењу, значајни часописи за децу, попут „Невена“?
Сматрам да су часописи за децу, као што је „Невен“, веома важни јер имају вишеструки утицај на развој дечје личности. Имају васпитну, образовну и забавну улогу. Поред озбиљних литерарних радова и лепих илустрација, дечји часописи садрже загонетке, ребусе и питалице који кроз забаву и игру децу подстичу на размишљање, развијају им логику, образују их и забављају. Сваком детету бих препоручила да им незаобилазни садржај одрастања буде барем један дечји часопис, а у мом случају је то био „Невен“.
Колико је, из ваше перспективе, значајан спорт у животу једне особе?
У животу сваке особе, без обзира на пол и године, физичка активност требало би да буде саставни део свакодневице, у то сумње немам. Уместо речи спорт, више волим да користим назив физичка активност јер има много шире и комплексније значење. Не само да има велики утицај на психички и физички развој, односно на здравље, већ доводи до социјализације, стварања радних навика и дисциплине. Деца треба да се баве физичком активношћу коју воле, у којој су срећна, весела и уживају. Стичу се пријатељи за цео живот, а у мом случају је то и брачни друг Ђорђе Челић-Кока. Нису сви предодређени да буду врхунски спортисти и не морају јер то није најважнији циљ.
Слободно може да се каже како је џудо неизоставни део вашег живота. Можете ли да нам испричате како сте почели да се бавите овим спортом и шта Вам данас представља?
Да, џудо је неизоставни део мог живота, дефинитивно. Са осам година сам почела да тренирам тај спорт у оквиру секције моје ОШ „Прва војвођанска бригада“, која је припадала џудо и самбо клубу „Славија“. Захваљујући наставници физичког васпитања Станки Брајовић, заживела је секција џудоа у нашој школи и окупила је око 150 основаца. Први тренери су ми били Максим Јанчић-Макса и Милан Вујчић-Камиказа, који су добрим приступом деци и обуком првих падова и техника бацања, код мене направили прави пут и развили љубав ка најлепшем спорту, који је у мом срцу и глави свакодневно, већ 42 године.
Колико је значајан џудо за децу?
Џудо је, према истраживању Уницефа, најбољи и најкориснији спорт за децу и младе од 4. до 21. године. Слажем се с тим истраживањем и препоручујем га за тренирање, али под условом да деца тренирају добровољно, без присиле, да су срећна, весела и задовољна, што је најбитније.
Кога бисте могли да издвојите као симбола српског џудоа и зашто?
За мене лично је симбол српског џудоа мој тренер, а касније и кум, прослављени ас, проф. др Славко Обадов, који је на мене највише утицао и направио ме врхунским спортистом не само у џудо спорту већ и у самбоу. За освојене светске и европске медаље у самбо спорту добила сам „Спартакову награду“, као највеће војвођанско признање за резултате у спорту. Прву златну медаљу ми је уручио Славко Обадов и то је тренутак када он постаје мој тренер, учитељ и идол. Био је тренер са ауторитетом, а да глас није повисио. Што се тиче џудоа, био је визионар. Срећна сам што сам му баш ја најтрофејнији такмичар.
Активно се бавите промоцијом спорта, правилне исхране, превенције насиља код младих. Колико су они свесни тих тема и кад је право време да почну да мисле о свакој од њих?
Моје удружење грађана „Респект НС“ реализује пројекте који се баве најважнијим областима живота, а то су здравље и безбедност младих. Заиста верујем у то што радим и мислим да дајем велики допринос превенцији болести, као и превенцији фактора за настанак насиља и стварање безбеднијег окружења. Циљна група је омладина од 15 до 30 година, али је неопходно да се са едукацијом деце крене што раније, свакодневно, а не само када се нешто страшно и непоправљиво деси.
За крај, имате ли можда поруку за наше младе читаоце?
Као што се ваш часопис зове „Невен“, тако не вене ни моја нада да ће наши млади бити бољи, здравији, безбеднији, вреднији, паметнији и срећнији, уз међусобно уважавање и толеранцију. Оно што не желе себи, не треба да раде другима. У наше младе полажем много наде, што обично кажем на крају сваког разговора, када су деца и млади у питању.
Бојан Петровић