Бојан Јокановић из Добоја, дипломирани богослов и теолог, просветни радник, сликар и карикатуриста, аутор је серије илустрација о Сизифовој неуморној борби против правописних грешака. Његових „100 Сизифових правописних правила“, као и „Илустровани бонтон“ у издању Вулканчића, данас су међу најпопуларнијим илустрованим књигама за децу. Разговарали смо с Бојаном о томе када је почео да се бави илустрацијом, шта га инспирише да црта и када можемо очекивати његова нова издања.
Испричајте нам неку занимљиву анегдоту из школских дана.
У основној школи сам стално цртао илустрације по књигама. То је много нервирало моју наставницу српског и зато ми је увек давала двојке. Имао сам све добре оцене, осим из српског. Кад би разредна у дневнику дошла до мог имена на родитељском састанку, сваки пут би се стресла и говорила мојим родитељима: „Не носи књиге, свеске, не прати наставу, само црта!“ А мени је говорила да се од цртања не живи и да од мене „никад ништа неће бити“. Имам добро памћење и умео сам песмицу да запамтим док је други одговарају на часу. Тако је било и кад сам дипломирао, што сам успио захваљујући другу који је наглас понављао за испите, а ја бих научио само слушајући њега. Кад сам дипломирао богословију, урамио сам пријатељу (а сада и куму) диплому јер је он заслужан за њу. Исто тако, кад сам почео да објављујем књиге илустрација за Вулканчић, планирао сам да поклоним једну наставници српског и да јој напишем посвету: „Наставници српског, од ученика од којег никад ништа неће бити“.
Како је настао Сизиф и откуд тај назив?
То је била моја прва илустрација, мит о Сизифу који гура камен. Први Сизиф је требало да буде у правим људским пропорцијама, али пошто волим француску школу стрипа у којој је све несразмерно, схватио сам да се баш тако свиђа деци, па сам урадио редизајн слика. Кад смо организовали промоције у мом родном Добоју, као и на другим местима, показало се да се свима баш тај начин цртања свиђа. Сизиф је настао случајно, а пошто нисам у почетку веровао у то што радим, сматрао сам да ће бити узалудан посао, баш као и Сизифово гурање камена узбрдо, па је и назив илустрација остао тај.
Гурање камена је повезано и са неандерталцима, а то је Вам је веома честа тема?
Да, одавно сам опседнут неандерталцима. Публика каже да јој се допада управо такав стил и та тема. Неандерталци су ми непресушна инспирација и чине 90 одсто мојих илустрација, а занимају ме и вандали. Сматрам да су они били много културнији и са више свести него ми данас.
Колико сте до сада објавили илустрованих књига?
Урадио сам „100 Сизифових правописних правила“, прву и другу књигу, са картицама, а ове године ће бити објављена и трећа. Ту је и „Илустровани бонтон за најмлађе“ који је посвећен мом сину Данилу, али и свој деци, наравно. Пошто су ме многи питали да направим нешто у чему ће деца моћи да учествују, да сами боје или да уче из тога, на Београдском сајму књига ће бити доступна бојанка, као и Сизифова азбука која ће имати слике као асоцијације и помоћи ће деци да науче слова пре него што крену у школу.
Занимљиво је да сте завршили Богословски факултет. Има ли то везе с уметношћу којом се бавите?
Богословија је била жеља моје баке, јер је мој прадеда био велики верник који је чак, због привржености цркви, био и прогоњен. Ја сам до сада објавио више од 500 илустрација о правопису. А управо је црква вековима била чувар нашег правописа и ћирилице. Пошто су свештеници дуго били једини учитељи, црква је веома важна за неговање правописа и језика. Завршио сам Богословску школу која носи име по великом мученику Светом Петру Добробосанском, који је у Другом светском рату чак својом главом платио то што није дао да се преко ноћи укине ћирилица. Зато је моја дужност била да урадим ово. Да помогнем деци да од малих ногу заволе ћирилицу и правопис српског језика.
Како сте постали уредник часописа „Православни основац“?
То је била моја идеја, као и једног мог пријатеља, свештеника. Намењен је деци која иду на веронауку и дели се бесплатно. Има нас пет-шест у редакцији и свако ради оно што најбоље уме. Сви смо вероучитељи или свештена лица, а издавач је Епархија тузланска, уз благослов владике Фотија.
На којим часописима сте ви одрастали?
Политкин забавник, углавном. Међутим,пошто сам рођен 1985.године, одрастао сам у ратно доба (деведесетих година прошлог века) и није било много игара нити забаве за децу. Кад бисмо успели да набавимо, читали бисмо Загора и Блек Стену, тада популарне стрипове. Моја највећа забава је била да цртам по уџбеницима, а кад сам мало одрастао, пратио сам Добросава Боба Живковића и он ме инспирисао да се бавим илустрацијом.
Како је дошло до тога да објављујете то што радите? Колико је управо Боб Живковић утицао на то?
Најпре сам објављивао своје илустрације на интернету и људи су се заинтересовали. Почео сам да добијам понуде од издавачких кућа да радим књиге. Онда сам почео да размишљам о томе да напишем писмо Бобу Живковићу, којем много ценим и који има искуства у издаваштву, али сам имао страх да ми неће одговорити и да ћу се разочарати. Међутим, он ме упутио у свет издаваштва и не само да ми је одговарао на питања већ је умео и читаве есеје да ми пише. Мени, обичном дечаку из Добоја! Занимљиво је да је он добио име по деди Добросаву, који је такође био свештеник. Кад је Боб потписивао своју монографију на Сајму књига у Београду, дошло је много познатих на његову промоцију. Дошао сам и ја у ту масу људи, а он ме је погледао, прошао између свих њих и дошао да ме загрли. Онда ме је одвео да седнем поред њега, представљајући ме свима као доброг цртача. Тако и ја, кад потписујем књигу неком детету, ставим га покрај себе да црта и надам се да ћу тако њему, или неком другом талентованом детету, бити инспирација и узор.
Разговор водила: Јелена Допуђ