ИНТЕРВЈУ

Александра Богдановић, „Историјски забавник“: „Историја може да буде узбудљива колико и најбољи холивудски филм“

Кад радите оно што волите, пут ка успеху је загарантован, без обзира на то колико времена је потребно да се тог успеха дође. Александра Богдановић је из љубави према историји 2013. године покренула Фејсбук страницу „Историјски забавник“, где је окупила „заљубљенике у прошла времена и старе фотографије“. Страницу је накнадно направила и на Инстаграму, где на обе мреже окупља више од 280 хиљада пратилаца којима свакодневно на занимљив начин представља историјске приче. Почетком ове године објавила је и књигу „Историјски забавник – озбиљно забавне приче од Драве до Јужне Мораве“ у којој нам доноси занимљиве приче о личностима који су у прошлости обележиле овај крај. У наредним редовима сазнајте како настају њене сјајне приче, као и зашто треба дати шансу овој књизи.

Kако сте дошли на идеју да покренете „Историјски забавник“ те 2013. године?

По образовању сам новинарка и недуго након завршетка студија почела сам да обрађујем неке историјске теме на порталу на којем сам у то време радила. Испоставило се да се публика итекако интересује за такве текстове, они су увек били међу најчитанијима, и то ми је дало подстрека да нешто урадим и сама. „Историјски забавник“ је настао почетком 2013, најпре као Фејсбук страница, из моје жеље и идеје да се на једном месту окупе љубитељи историјe и да се историја приближи млађим генерацијама које су на друштвеним мрежама, а ову науку можда сматрају досадном или незанимљивом. Године 2018. отворила сам и Инстаграм налог, а 1. септембра 2019. стартовао је и сајт – istorijskizabavnik.rs

И после толико година, како долазите до занимљивих прича?

На почетку су то биле приче о људима за које сам ја знала, о којима сам читала и истраживала. Сада, на моју срећу, имам читаву једну малу мрежу људи који ми се јављају и сугеришу како би нека тема или особа могли да буду занимљиви. То су често историчари који читају Историјски забавник, али и пратиоци из других професија који знају за неку личност која је можда живела у њиховом родном крају или су негде другде за њу чули. Такве идеје ја све уредно бележим и радо им се посвећујем. Неки од најбољих и најчитанијих текстова на Историјском забавнику настали су управо захваљујући сугестијама читалаца и пратилаца и на то сам веома поносна.

Са интернета сте одлучили да се пребаците на, хајде да кажемо, опипљиву писану реч. Kако је изгледало прикупљање и спремање материјала за књигу?

Ја о томе у први мах нисам размишљала на тај начин, али многи су ми касније рекли да јесте необично то што сам из, да кажемо, дигиталне сфере, решила да се вратим „корак уназад“ и да се окренем штампаној форми. Међутим, како и сама много волим да читам, мислим да књигу ипак ништа не може да замени! Након што сам направила прелиминарну листу личности чије ће се приче наћи у књизи, уследило је „копање“ које се не разликује много од оног које обављам када скупљам материјал за писање текстова за портал. Дакле, ту су архиви, читање старих новина, интернет, разговори са историчарима, ауторима других књига где се те личности помињу.

Kако бисте описали особе којима је књига намењена?

Kњига „Историјски забавник – озбиљно забавне приче од Драве до Јужне Мораве“ намењена је свима „од 7 до 107 година“, онима који воле историју, али и онима који је не воле и који мисле да је досадна и незанимљива. Предлажем да јој само дају шансу – нека прочитају само једну или две приче из ове књиге и видеће да историја може да буде узбудљива колико и најбољи холивудски филм и забавна и набијена адреналином колико и најнапетија серија. Мислим да у књизи могу да уживају и стари и млади, и они који се баве историјом, али и они који о њој знају тек понешто. Kако је идеја била да од заборава макар на тренутак отргнем неке заиста фантастичне људе, гарантујем да нема особе која може да погледа садржај књиге и каже да зна све личности које се у њој појављују. Зато мислим да свакоме може да буде занимљива и поучна.

Овај број „Невена“ посвећен je Урошу Предићу. Kоју интересантну причу би „Историјски забавник“ могао да исприча читаоцима „Невена“?

Урош Предић је био један од највећих српских сликара, али свој родни Орловат, село крај Зрењанина, никада није заборавио. На његову иницијативу, тамо је подигнута црква Ваведења Богородице, а у њој се и данас налази последњи иконостас који је Урош Предић урадио и поклонио свом родном месту. Предић је желео да ова црква буде његова заоставштина, али и сећање на целу његову породицу. Тако је на северној и јужној страни цркве предвидео две зидне слике у природној величини – Свету Петку и Светог Саву, али са ликовима својих родитеља – мајке Марије и оца Петра који је у Орловату био свештеник. 

Имате ли можда у плану да објавите још неку збирку прича које ће покрити још неке делове наше земље?

Идеја ове књиге била је да скине прашину са мање или више заборављених људи са простора „од Драве до Јужне Мораве“, тј. да се у њој нађу и они људи који не припадају нужно историји само српског народа већ свих народа који живе на овим просторима. Ти људи углавном су сарађивали, радили и живели заједно и један поред другог, а одвојити их или прескочити само зато што данас пропадају другим националним историјама, сматрала сам неправедним, па и немогућим. Зато су у књизи они приказани заједно. Друга књига је свакако у плану, али о чему ће говорити и који ће догађаје или личности бити у њој – за сада је изненађење.

Бојан Петровић

Аутора фотографије не треба потписивати, можда ставити само Приватна архива

Аутор илустрација: Александар Стојшић