Још као дечак у Руми, где је рођен 1773. године, мали Атанасије је био необично радознао и склон књигама, али књига тада није било много. Његов отац, свештеник Јован Стојковић, имао је неколико црквених књига на старословенском, које су биле Атанасијева прва лектира. Међутим, дечаку ни то није било довољно, видела је његова мајка Ана Гроздић да је волео да записује, црта звезде и покушава да „измери” сенку звоника цркве штапом и конопцем, убеђен да тако може израчунати колико је висок.
Једне зиме, док су сви већ спавали, Атанасије је кришом устао из кревета, упалио свећу и почео да чита књигу коју је пронашао у очевом сандуку.
Како му је пламен стално треперио, нервозно је пуцкетао прстима према прозору, не знајући да је његова мачка – дебела, црна и вечито поспана – ускочила на сто и репом срушила свећу.
У мраку и паници, Атанасије је викнуо: „Не ваља знање без светла!”
Тај узвик пробудио је целу кућу. Мајка је мислила да је нека несрећа, отац је дотрчао с крстом у руци, а мачка је побегла кроз прозор. Кад су видели Атанасија како стоји с књигом и преврнутом свећом, отац се прво наљутио, али кад је видео о коју се књигу ради – стари трактат о небеским телима – само се насмејао и рекао: „Ако икад одеш у свет, сине, само немој да заборавиш где ти је прво светло горело.”
Као професор и касније ректор универзитета у Харкову, Стојковић је био познат по томе што је често ишао даље од класичних предавања. Једном је, како би студентима објаснио како се мери кретање звезда, одлучио да импровизује “посматрачницу” – на тавану свог стана!
На тавану је избушио неколико рупа у дрвеном плафону, прецизно уцртавши кроз које звезде пролазе током ноћи. Током једног часа, позвао је неколико студената и кроз те „звездане рупице” им објашњавао положаје сазвежђа.
Један студент га је тада збуњено питао:
– Али, професоре, како знамо да нисте ви избушили рупе како вама одговара?
Стојковић се насмејао и одговорио:
– То вам је прво правило науке: не веруј ни учитељу, док сам не провериш небо.
Од тада су га његови студенти звали „учитељ са тавана“.
Док је радио на преводу Новог завета на славеносербски, Стојковић је био поносан што користи језик који је, како је говорио, „достојанствен и разумљив образованом народу“. Међутим, кад је један трговац из Новог Сада затражио примерак, вратио га је после неколико дана са следећим коментаром:
– Господине Атанасије, Бог ми је ближи кад га чујем како ја говорим.
Ова реченица је касније кружила међу Србима као шала, а Вук Караџић ју је често препричавао када би објашњавао зашто је превод на народни језик потребан.
Наводно, кад је Атанасије чуо за то, рекао је:
– Вук нека пише за срце, а ја за разум. И једно и друго треба души.
Када је Атанасије Стојковић постао цењени професор и члан академије у Русији, често је био позиван на догађаје при царском двору. Током једног таквог пријема, цар Александар И, познат по интересовању за науку и образовање, позвао је Стојковића да поразговарају.
Цар га је, уз осмех, упитао: „ Ви сте Србин, школовани у Немачкој, а сада служите Русији. На ком језику мислите?”
Атанасије се замислио, па одговорио: „Кад сам гладан – мислим на српском. Кад пишем науку, мислим на немачком. Кад говорим са Вашим Величанством, трудим се да мислим на руском.”
Цар се насмејао и рекао: „Онда сте Ви цар међу језицима.”
Након тога му је додељен орден Светог Владимира – и додатак на плату, што је Стојковић радо користио да купује нове књиге.
Проф. др Слађана Миленковић
илустрација: Маша Павловић
Извор