Четврт века од НАТО агресије на СР Југославију

       

Завршетком рата на просторима Хрватске, Босне и Херцеговине, као и склапањем Дејтонског мировног споразума 1995. године, нису престали економски и политички притисци на тадашњу Савезну Републику Југославију (СРЈ), коју су после распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) чиниле Србија и Црна Гора. Завршни чин овог распада одиграо се 1999. године агресијом на нашу земљу од стране НАТО пакта, предвођеног Сједињеним Америчким Државама (САД). Као оруђе у рукама овог војног савеза послужила је албанска национална мањина на Косову и Метохији.

Годинама подржавани из иностранства, већински Албанци на Косову и Метохији нису признавали државу Србију и Југославију. Тражили су да се Косово издвоји из састава Србије и припоји Албанији. Ради остварења тог циља формирана је терористичка Ослободилачка војска Косова (ОВК). Припадници ОВК непрестано су од 1996. године у терористичким акцијама нападали војску и полицију. Tоком пролећа 1998. године на простору Косова и Метохије избила је оружана побуна албанских сепаратиста. Њиховом тероризму међународну подршку давале су САД и део држава Европске уније (ЕУ). Пошто је заједничком акцијом Војске Југославије и српске полиције током лета 1998. ОВК доживела тежак пораз, од потпуног слома је спасена захваљујући велиом притиску САД. Тада су и започеле припреме НАТО за напад на СРЈ, а по први пут се после завршетка Другог светског рата над нашом земљом надвила ратна опасност. По опробаном рецепту током сукоба у Хрватској и Босни и Херцеговини (1991-1995), наша земља је поново изложена санкцијама, притисцима и медијском рату.

Уследили су преговори о будућем статусу Покрајине који су вођени током фебруара и марта 1999. у Француској,  у дворцу Рамбује поред Париза. То нису ни били преговори, пошто државна делегација Србије и делегација косовских Албанаца нису међусобно разговарале. У име албанске стране су преговарали Американци. Био је то класичан ултиматум који је подразумевао да Косово добије свој Устав и да се након три године спроведе референдум, чији би резултат унапред значио отцепљење Косова и Метохије, због апсолутне већине Албанаца, неометан пролаз НАТО трупа преко наше територије, борававак војника и официра НАТО унутар територије СРЈ, бесплатно коришћење касарни, путева, струје и воде. Одбијање ултиматума значило би почетак ваздушних напада на СРЈ од стране чланица НАТО.

Пошто је ултиматум одбијен почело је одбројавање до почетка агресије која се свом силином обрушила на нашу земљу 24. марта 1999. године. Тако је пре 25 година НАТО пакт на челу са САД, Великом Британијом, Немачком, Француском и још 15 земаља, извршио напад на Савезну Републику Југославију, без објаве рата и без сагласности Савета безбедности Уједињених нација (УН), са циљем заузимања Косова и Метохије, а потом и окупације остатка наше земље.  

Током 78 дана и ноћи трајало је непрекидно бомбардовање, чије су мете поред војних објеката, нажалост, били и цивилни циљеви попут мостова, привредних објеката, стамбених зграда, болница и др. У том периоду погинуло око 2.500 цивила, међу којима и 89 деце. Симбол тог дечијег страдања била је трогодишња Милица Ракић из Батајнице. И поред очекивања НАТО да ће Југославија капитулирати за неколико дана, то се није остварило захваљујући јединству народа, доброј организацији, високом моралу и херојству наше војске и полиције. Најсветлији пример тог херојства представљала је битка на Кошарама, када је на самој граници са Албанијом заустављен напад удружених снага НАТО-а, војске Албаније и терористичке ОВК. У одбрани отаџбине на Кошарама живот је изгубило 108 војника и официра Војске Југославије, а током агресије погинуло је преко 1.000 припадника војске и полиције.

Срушене су зграде Радио телевизије Србије (РТС) у Београду и ТВ Нови Сад, многобројни радио и ТВ репетитори. Посебно тешко је страдао Нови Сад где су током априла 1999. порушена сва три моста преко Дунава, чиме је град одвојен од остатка државе. Употребљаване су бомбе са осиромашеним уранијумом, гађане су хемијске фабрике, рафинерије, чиме је НАТО агресор у велокој мери затровао животну средину. Нажалост, неке од последица бомбардовања још дуго ћемо осећати.

Агресија је завршена потписивањем Војно-техничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. године, који је потврђен Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Споразумом је предвиђено да се српска војска, полиција и цивилна администрација повуку са Косова и Метохије, а да на њихово место дође војна мисија КФОР под командом НАТО-а. Савезној Републици Југославији гарантовани су суверенитет и територијална целовитост која је укључивала Косово и Метохију.

Међутим, војна мисија КФОР-а није извршила свој задатак, пошто је и поред њеног присуства од стране албанских терориста из ОВК протерано преко 200.000 Срба и других неалбанаца, убијено, рањено или киднаповано више стотина лица и опљачкано, спаљено или запоседнуто више од 40.000 кућа и станова. Уместо дуго очекиваног мира, на Косову и Метохији и данас, 25 година касније, имамо страх, сиромаштво, неизвесну будућност и још увек нерешен статус наше јужне покрајине. После свега дужни смо да се с поштовањем сећамо жртава које су пале у одбрани слободе и да никада не заборавимо један од најтежих периода у историји нашег народа и државе.

 Дарко Париповић, историчар