Под речју јахање подразумевамо и препонско јахање, и дресуру коња, и јахање из забаве. Иако можда делује лагано и опуштајуће за тренирање, истина је да када тек почињете, често можете имати упалу мишића. Јахање нас учи правилном седењу јер да се не бисмо повредили док јашемо, битно је да исправно држимо кичму. Осим тога, захваљујући јахању вежбамо и нашу дисциплину јер треба стрпљиво држати положај док смо на коњу.
Оно што нас прво науче тренери јесте како да се опходимо према коњу и да проверимо опрему. Прва европска школа јахања отворена је у Италији, али први који су обучавали јахаче за трке били су Французи. Коњички спорт је олимпијски спорт још од 1900. године.
Жене се у јахању такмиче од 1951. године, а на Олимпијади постоји тродневни испит спремности јахача и коња. Тај испит обухвата препонско јахање, дресуру и дугачке крос-кантри трке на терену са препрекама. У дугачкој трци са препрекама, оне су углавном падајуће и ту се показује храброст, издржљивост, увежбаност коња и јахача.
Када је у питању препонско јахање, такмичар треба да пређе препреке у што краћем временском периоду, без казнених поена. Дресура се сматра уметношћу и кроз њу се упознају коњ и јахач. Они не само да се упознају него такорећи и спријатеље, што доприноси њиховој увежбаности и то им помаже у трци. У такмичењу из дресуре, такмичар и коњ треба да изведу унапред спремљене покрете. Ти покрети се у јахању називају “фигуре”. Оцењује се ход, кас и галопирање, али и промена водеће ноге коња у току тога. Све то се дешава у арени где је тачно нацртано одакле коњ креће, а где треба да заврши са покретима.
Југославија је имала два пута учеснике на Олимпијади у коњичким спортовима, док Србија није никад. Најпознатији спортисти на овим просторима су управо бивши олимпијци – Владимир Сеуниг, Алојз Лах, Душан Мавец и Стојан Модерц. Како је јахање већ дуго олимпијски спорт, у будућности ћемо можда чути и за неког шампиона из Србије, па и овај спорт прославити међу децом као што је Милица Мандић прославила теквондо.