Песник који пева дању, пева ноћу
Оно што је мало познато о нашем песнику, то је да су га по рођењу назвали Алексије, а он је касније име променио у Бранко. Рођен је 28. марта 1824. године. Тата му је био чиновник, али је поседовао велику библиотеку књига, а мама је била из имућне породице. Бранко је раније кренуо у школу, рано остао и без маме, а за средњу је изабрао Карловачку гимназију, због чега је и остао веома везан за Карловце и написао песму “Ђачки растанак”. Поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића, био је најзначајнији песник српског романтизма.
У Бечу је уписао право, које никад није завршио, али се тамо заљубио у Мину Караџић, седмо дете Вука Караџића. Мина је имала много удварача, била талентована за музику, књижевност и сликарство. Он је тада био само сиромашни студент у Бечу, а она богата ћерка, коју су многи видели као Бранкову савршену партнерку. Њој је наш песник посветио своју песму “Певам дању, певам ноћу”.
Како кажу, био је враголан и девојке је уздизао до звезда. Умро је већ у 29. години живота, а када је сазнао да болује од туберкулозе, уписао је медицину, али ни то није завршио. Најпре је сахрањен у Бечу, а после су његове кости пренете на Стражилово изнад Сремских Карловаца, где му на гробу пише: “Много хтео, много започео, час умрли њега је помео”.
Радичевић је писао срцем, а не умом. Волео је да његове песме имају мелодију, па су га називали и најпеванијим српским песником. Тужне песме почео је да пише када се разболео, а преминуо је на рукама жене Вука Караџића, Ане.
По Бранку су назване многе школе у Србији, а по њему се зову и тргови у Карловцима и Земуну. У Новом Саду се одржава песничка манифестација “Бранково коло”.