Иво Андрић један је од најпознатијих српских писаца и добитник Нобелове награде за књижевност. Рођен је 9. октобра у селу близу Травника у Босни, где му је мама била у посети код родбине. Тата му је преминуо док је био мали и због тога су се преселили у Вишеград. Тај град му је био инспирација за његово најпознатије дело “На Дрини ћуприја”. Иако се често прича да су га родитељи назвали Иван, а да се он потписивао као Иво, то никад није потврђено.
Након што је уписао гимназију, почео је да пише песме. Као млад, волео је идеју о заједничкој држави на Балкану, о Југославији. Као дете, имао је проблема с плућима, као и његов тата, па је касније због тога одустао од школовања у Бечу. Ипак је студирао у Кракову и тамо је упознао жену по имену Јелена којој је посвећена књига “Јелена, жена које нема”. Поред осталог, говорио је да је Немачка држава због које ће патити цео свет, волео је да носи вунене чарапе и пред књижарама маштао да ће ту једног дана бити и његова дела.
Дружио се са другим писцима у кафани Москва у Београду. Често је седео са Милошем Црњанским. Пред крај Другог светског рата, вратио се возом из иностранства у Србију јер није могао да поднесе да је далеко, а да његов народ пати.
За Андрића је писање било потреба за нечим лепим. Није имао много пријатеља, био је тајанствен и крио је чак и књиге које чита. Тридесет година је био заљубљен у жену по имену Милица. Она је била удата за његовог пријатеља и недуго након што је он умро, Андрић јој је признао своја осећања и питао је да се уда за њега. Заједно су били десет година, али се и она разболела и преминула, а Иво је после тога престао да пише и посветио се само читању.
Савршено је говорио немачки и француски, али је могао да чита и на шпанском, италијанском, енглеском, руском и бугарском. Није волео да има фотографије по стану, поготово портрете, то је за њега био неукус.
Године 1961. телефоном су му јавили да је добио Нобелову награду за књижевност. Новац који је добио поклонио је Босни, јер је желео да у њој развије књижевност и прошири библиотеке. Након позива шетао је Београдом, а људи су га заустављали да му честитају. Кад је отишао да прими награду, тражио је да му свирају “Марш на Дрину”.
Да је Иво Андрић можда и највећи писац на овим просторима, показују бројни називи школа, улица и музеја који носе његово име, као и награде за књижевност, што је била његова жеља. Последњи пут се у јавности појавио пред одлазак у болницу и тог дана је јавно читао своје приповетке људима, чиме је још једном показао колико воли књижевност.