Сима се синоћ наљутио на маму. Није хтела да га пусти да се дуже игра у дворишту. Био је, истина, већ мрак, али неки његови другови остали су и после њега. Само је он морао да оде кући.
За време вечере је ћутао и на спавање је отишао љут. Када се јутрос пробудио, свега се сетио. И љутина се вратила.
Скочио је с кревета. Усне стиснуо и напућио. Намргодио се. Ништа не пита. Ни са ким не разговара.
– Симо, донела сам ти чоколаду с лешником – каже мама тек што се вратила са пијаце. У руци јој пун зембиљ.
– Не могу – одговори Сима.
– Узми, врло је укусна. Ниси, ваљда, још увек љут?
– Не могу – понавља тихо.
– Добро, кад нећеш. Појешћемо је твоја сестра и ја.
Сима и даље ћути. А кад је под сестриним зубима закрцкао лешник, само је трепнуо. Убрзо више није било чоколаде. Од ње је остао само комад светлог станиола. Сестра га је пажљиво раширила, исправила савијене углове и ставила међу листове књиге.
– Ето, какве сте. Ништа ми нисте оставиле! – мрко је шапнуо Сима.
– Мама те је двапут нудила. Што ниси узео!
– Да ме је бар још једном понудила, сигурно бих узео. Али она није хтела. За инат.
Злата Видачек