Процес померања српског живља ка северу, до Дунава, започео је још пре пада Српске средњовековне државе 1459. године. Потискивани од Турака, Срби су се већ у 15. веку у знатном броју населили у Подунављу, активно се укључивши у живот Угарске, а касније и Аустрије. Тако је у Подунављу, од 15. до 18. века, израсла новија српска култура, са свим одликама нашег средњовековља, али примајући и неке карактеристике средине у којој је настала. Tоком 18. века, под утицајем јаке српске грађанске класе, доживела велике трансформације и укључила се у токове европске уметности. Након Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем III (1690) и патријархом Арсенијем IV (1737) настаје прекретница у историји српског народа. Даровити људи из разних области стваралаштва, у новој средини, укључили су се у токове савремене европске културе. У тим новим условима, стасала је читава плејада српских уметника, међу којима се посебно издваја једно име, чији су живот и дело свакако обележили једно доба. Био је то Захарије Стефановић Орфелин (1726‒1785), један од најпросвећенијих Срба 18. века.
Рођен је 1726. године у Вуковару. Поникао је у српској грађанској средини и већ у младости показао интересовање за књигу, језик, калиграфију и црквену културу, што ће касније и одредити његов животни пут. Његово образовање било је прожето духом барокне културе и раног просветитељства 18. века. Псеудоним „Орфелин“ највероватније је сам изабрао, спајајући имена античких песника Орфеја и Лина (Orpheus + Linus). Могуће је да је за то презиме употребљена француска реч orphelin (сироче), или да је начињено према речи орфелин, која значи камен на врху круне.
До 1749. научио је немачки и латински језик, савладао вештину краснописа, цртања и резања на бакру, а дотле је осим Будима био и у Бечу. Почео је да учи код неког домаћег цртача, а усавршавао се после у Бечу и Венецији. У периоду 1749‒1757. радио је у Новом Саду као учитељ у славенској школи. Године 1757. прелази у Сремске Карловце, где ступа у службу митрополита Павла Ненадовића и тамо почиње да ради као писар. На овом положају остаје до 1762. године. Бавио се преписивањем докумената, израдом свечаних повеља и административним пословима. Истовремено је развијао сопствени уметнички и књижевни рад. Сремски Карловци у време митрополита Павла Ненадовића постају у правом смислу центар духовног и културног живота. Тамо ће Орфелин започети свој изванредан уметнички пут.
Године 1759. објављује „Нову и основателну славено-сербску калиграфију“, једно од најзначајнијих дела те врсте код Срба у 18. веку. Ова књига представљала је приручник за лепо писање и уједно сведочила о Орфелиновом изузетном познавању калиграфске уметности. У истом периоду почиње да пише поезију. Посебно се издвајају песничка дела у којима изражава бригу за положај и судбину српског народа у Хабзбуршкој монархији. Године 1761. у Венецији му је одштампана књига стихова Плач Сербији. У њој се жали трагична судбина поробљене Србије и целокупног српства.
У амбијенту Сремских Карловаца друге половине 18. века, Орфелин је основао бакрорезачку радионицу. Тако у временском раздобљу 1758‒1760. и 1773‒1778. у Карловцима ради тзв. „Бакарна штампарија“ и у њој књижевник и бакрописац Захарије Орфелин. Био је један од првих српских бакрорезаца. Његова дела су била у служби просвећивања, верског образовања и подизања националне свести код Срба. У својим графикама често је приказивао православне манастире, српске светитеље и важне историјске личности (бакрорез кнеза Лазара, бакрорез Св. Димитрија са изгледом манастира Велика Ремета, бакрорез св. апостола Петра и Павла, са изгледом истоимене карловачке цркве, делом вароши карловачке и дунавском обалом и др). Такви радови су имали велики значај за очување српског идентитета унутар Хабзбуршког царства. У то време, Орфелин се бавио и архитектонским пројектовањем. Реч је о пројектним цртежима звоника и куполе Саборне цркве Св. Николе у Сремским Карловцима, које је Захарије Орфелин израдио 1761/62. године. Представљала је најлепшу грађевину барокног стила код Срба и означава његов потпуни тријумф у 18. веку.
После одласка из службе Митрополита Павла Ненадовића, Орфелин одлази у Темишвар где ће постати секретар и благајник епископа Викентија Јовановића Видака. На овом положају остаје до 1764. године, када одлази у Венецију, са којом је имао везе од раније, као штампарским центром за српска издања. Управо у Венецији долази у додир са развијеним штампарством, графиком и европском културом. Боравак у овом граду имао је велики утицај на његов даљи рад. Године 1768. у Венецији се појавио први број његовог „Славено-сербског магазина“, који је био први не само српски већ и јужнословенски часопис. Мада је био кратког века, часопис је представљао један од првих покушаја да се српско грађанство и публика упознају са идејама европског просветитељства.
Своје животно дело под насловом „Историја о животу и славним делима великога владара императора Петра Првог самодршца сверускога“ Орфелин је завршио и штампао у Венецији 1772. године. Та биографија је представљала не само врхунски култ руског императора међу Јужним Словенима већ је била веома популарна и широко распрострањена и у тадашњој Русији. Осим најбољег историјског рада у српској књижевности 18. века, српска уметност је истовремено добила и најраскошније опремљену књигу тог доба. Ово дело, на коме је Орфелин радио пет година, показује и његово интересовање за историју, политику и реформе, али и дивљење према владарима који су модернизовали државу.
Разноврсност Орфелинових интересовања откривају и две књиге које је штампао 1783. године. Ни Захарије Орфелин није одолео чарима карловачких вина, о чему сведочи његово изузетно и до данас непревазиђено и веома значајно дело „Искусни подрумар“. Као неко ко је значајан део свог живота провео у Сремским Карловцима, кроз ово дело оставио нам је драгоцене податке о винима, технологији производње, рецептима за производњу и др. У другој књизи „Вечни календар“, осим чисто календарских ствари, помињу се физика, астрономија, метеорологија, што говори о томе да је Орфелин већ свестан важности природних наука, а на крају књиге је и доста опширна историја цркве. У овој књизи објављен је можда и његов последњи бакрорез „Стварање света“.
Последње године живота провео је у сиромаштву и болести. И поред великог културног имена које је стекао том свог живота, није имао стабилну материјалну сигурност. Својим радом превазишао је време у коме је живео. Несхваћен и без подршке, са другачијим погледима у односу на своју околину, неминовно улази у сукобе и неспоразуме с њом, што је довело до његовог тужног и трагичног краја. Временом му попушта здравље и воља за радом, а све је више зависан од туђе помоћи. Нажалост, овај изузетан културни радник, савладан болешћу и заборављен, умреће 1785. године у крајњој беди, на имању крај Новог Сада, на Сајлову. Сахрањен је на Алмашком гробљу, али му се не зна за гроб. Његов живот је показао судбину образованог човека 18. века који је читав живот посветио књизи, култури и просвећивању свог народа. Иза себе је оставио велики број рукописа, књига, бакрореза и поетских дела. Његов рад обележио је почетке српског просветитељства и развој модерне културе.
Захарије Орфелин је био човек задивљујуће учености и енергије, свестране делатности. Уз Јована Рајића и Доситеја Обрадовића, најзначајнији представник српске културе 18. века. Спада у групу знаменитих људи, уметника и научника, који су својим делом задужили српски народ у целини и потврдили припадност нашег народа средњоевропском културном кругу.
Орфелин је једна од најважнијих личности наше новије историје, до појаве Доситеја Обрадовића, централна фигура српског културног и духовног живота у 18. веку. Његове графике у техничком и уметничком погледу досежу европске висине. Својим књижевним и просветитељским радом био је претеча Доситеју, који је само наставио и довео до победе Орфелинову основну мисао: културни развој по узору на просвећено, слободоумно, европско грађанство. Његова дела сведоче о жељи да знање учини доступним ширем кругу људи. Због свега наведеног, име Захарија Орфелина утиснуло је свој трајни печат у историју целокупне српске културе.
Дарко Париповић, историчар
илустрација: Нада Серафимовић