Мало је битака које су тако снажно утицале ‒ не толико на исход колико на морал српске војске у Првом светском рату ‒ као што је то била битка на Кајмакчалану. Одлично је то знао и чувени др Рудолф Арчибалд Рајс (1875‒1929), швајцарски форензичар, криминолог, српски доброчинитељ и највећи пријатељ у тим тешким временима, угледни научник који је упознао свет са нашим страдањем у Првом светском рату (1914‒1918), човек који је са српском војском и народом преживео сва искушења тог времена, прешао Албанију, Солунски фронт и на крају са Моравском дивизијом тријумфално умарширао у ослобођени Београд новембра 1918. године. О Кајмакчалану је у својој књизи „Шта сам видео и проживео у великим данима“ записао и ово: „Нога српског војника ступила је поново на земљиште његове отаџбине“. За Србе, кајмакчаланска битка је била почетак повратка кући. Ова победа далеко је одјекнула у српском народу и заувек ушла у легенду, изједначивши се са легендарним биткама на Церу и Колубари.
Ретке су битке у светској историји које су се одиграле на таквој висини и у невероватно суровим планинским условима као што је била битка на Кајмакчалану септембра 1916. године. И данас историчари говоре о огромном значају ове победе, с обзиром на то да је реч о првој победи васкрсле српске војске после повлачења преко Албаније и великог страдања. Дакле, битка за Кајмакчалан била је прва велика победа реорганизоване српске војске која је вратила борбени дух и морал војницима. Колика је била јачина борби говори и податак да је врх Кајмакчалана снижен за четири метра од силног гранатирања, тако да данас износи 2.521 метар надморске висине.
Осамнаест дугих и крвавих септембарских дана српски војници су покушавали да освоје Кајмакчалан од Бугара. Највиши врх планине Ниџе, на некадашњој граници између Грчке и Србије, та „капија слободе“ ка отаџбини, како су је Срби симболично назвали, коначно је отворена 30. септембра 1916. године. Место сукоба су Бугари звали Борисов град – неосвојиво место. Тако је и било до доласка и победе српске војске, када се коначно завијорила српска застава. После освајања Кајмакчалана су уследиле и борбе за освајање других висова, да би коначно 19. новембра 1916. године српске и француске снаге ушле у Битољ. Тиме се српска војска после скоро годину дана поново нашла у отаџбини. Освајањем Кајмакчалана и Битоља показала је да није уништена и да представља фактор на који се мора рачунати у даљем току рата.
Победа на Кајмакчалану плаћена је великим жртвама. У овим борбама српска војска је имала 4.800 погинулих и око 2.000 несталих војника, а из строја је избачено око 30.000 бораца. Као сећање на неустрашиве српске борце за слободу, на врху Кајмакчалана постоји мала црква, спомен-капела, посвећена Светом Илији, са посветом краља Александра I Карађорђевића својим погинулим саборцима: „Мојим див-јунацима, неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине.“ Ограда око капеле направљена је од сакупљене бодљикаве жице и делова артиљеријских граната. Унутрашњост капеле прилично је скромна, а зидове украшавају иконе и слике светаца које доносе посетиоци. У спомен-костурници испод капеле, почивају кости више од 4.600 српских војника који су дали своје животе за пробијање Солунског фронта и за ослобађање Србије.
За доктора Рајса се често истиче да је за време рата „овај храбри војник правде и истине вредео више него дивизија војника на бојном пољу.“ Син немачког земљопоседника из Бадена проглашен је капетаном прве класе војске Краљевине Србије, одликован за храброст на Солунском фронту и постао носилац Албанске споменице. Арчибалд Рајс је до краја живота остао судбински везан за Србију, српски народ и његову храбру војску. У то име, намеравао је да за вечност остане са својим пријатељима и саборцима. Пожелео је да после смрти његово срце буде сахрањено на Кајмакчалану, „најопаснијем врху српских земаља“, близу својих ратних другова који су страдали за слободу Србије. Срце овог великог добротвора пребачено је после његове смрти августа 1929. године на Кајмакчалан, тамо где су заувек остали војници и пријатељи које је много волео. На планинском вису, његово срце се чувало у каменој урни, на којој је писало: „Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана златно срце спава, пријатеља српског из најтежих дана, војника правде, истине и права, Швајцарца Рајса.“
Иако необична, Рајсова последња жеља обезбедила му је пут у вечност и незаборав. Овим гестом је др Рудолф Арчибалд Рајс показао колика је била његова љубав према Србији, српској земљи, народу, али и колико је у свему што је радио био великодушан, искрен, човек веран истини и правди. Нажалост, срца у урни више нема. Током окупације у Другом светском рату бугарски војници су из освете оскрнавили кајмакчаланску светињу ‒ црква је тешко оштећена, сломили су урну с посветом, а Рајсово срце бацили у камењар. Данас је у капели Св. Илије остала само урна у којој је било похрањено срце великог пријатеља нашег народа. Иако му је срце нестало, Рајсов дух и дело ће заувек живети у сећању свих Срба. Капела и костурница последњи пут су обновљене 2016. уочи обележавања стогодишњице битке и данас представљају место ходочашћа на којем би свако од нас требало да се поклони сенима српских „див-јунака“.
Дарко Париповић, историчар
Нада Серафимовић, илустратор