Прича о Сергеју Јесењину
У селу Константиново, тамо где се река тиха као песма савија кроз поља, рођен је дечак плавих очију и немирне душе – Сергеј. Куће су биле ниске, кровови сламнати, а небо широко, као створено да у њему стану све речи које ће једном написати. Сергеј је одрастао међу травама, брезама и песмама које су стари певали док су радили. Село му је било прва књига, а природа – први учитељ. Још као дечак, волео је да седне на ограду, гледа у даљину и шапуће речи које су саме долазиле. Са девет година написао је своје прве стихове, не знајући да ће га цео свет једном слушати. Школа га је одвела даље од села, али не и од њега самог. Где год да је био, у црквеној школи или у великом граду, Сергеј је у себи носио мирис земље, звук корака по снегу и глас мајке. Зато је за себе говорио да је песник села – јер је писао о обичном животу, о људима, о љубави, туги и пролазности. Његове песме биле су као разговор – искрене, болне и лепе. Људи су га волели јер су у његовим стиховима препознавали себе. А он је, иако славан, остао онај исти дечак који уме да слуша срцем.
Док је још био мали, Сергеј је имао керушу жуте длаке и тужних очију. Нигде није ишао без ње. Пратила га је до реке, до ливаде, па чак и до школе, где би га чекала стрпљиво, као да разуме да се знање не сме ометати. Кад би је помиловао, она би спустила главу на његово колено и тихо уздахнула. Сергеј је говорио да она „зна све његове мисли“. Кад је једне зиме керуша нестала, дечак је данима ћутао. Ни поља му нису била иста, ни речи нису долазиле. Много година касније, већ као песник, сетио се тих тужних очију и верности без услова. Из тог сећања настала је песма „Песма о керуши“ – нежна, болна и тиха, као опроштај детета од свог првог пријатеља. Јер Сергеј Јесењин никада није писао само стихове. Он је писао сећања, љубав и губитке.
Проф. др Слађана Миленковић
илустрација: Маша Павловић